ЖЕНЕ ВОЛЕ ФУДБАЛЕРЕ

Месец дана фудбалског Мундијала у Бразилу (од 12. јуна до 13. јула 2014) прошао је много „тише“ него што се очекивало. Слегли су се значајни фудбалски утисци, а знатан део мање значајних брзо ће прекрити плашт лаганог заборава. Тако бива и у животу. Све више и све чешће. Тако је и у спорту, па и фудбалу – бележе се резултати; док лепоту, занимљиво, суштинско..., снимљено „једном руком“, и прекопирано у меморију компјутера, ретко кад касније имамо времена за поновно гледање и „документовано“ подсећање.

Из сата у сат, и из минута у минут, дешава се у увек „гладном“ медијском простору нешто ново важно, важније... Сигурно, већ се од самог наслова питате: „Шта још има овај 'фудбалски део' Драгана (и та његова „лупа...“) да нам прича о фудбалској игри...“?! Аха, ту смо! Правилно сте рекли: „Фудбалска игра“... А не: фудбал... Јер, фудбал је округао и стално се креће и окреће, па је и игра увек непоновљива, непредвидива, „непрочитана“... Ако није довољно занимљива на зеленом травнатом терену, од ноге до ноге, онда се она шири на трибине, и у медијски простор, неким другим „меридијанима“ и „паралелама“ – другим (мулти)универзумима – не нужно фудбалским.

Мало ћаскамо... Седимо у соби, заваљени у фотеље. „Додајемо“ се кожном лоптом по меканом тепиху. И никад „буба мара“ не иде истом путањом, истом брзином, истом јачином... Непредвидиво. Дамама(!), које реше да ово читају, обећавам да нећу поменути ни једну „тешку стручну фудбалску“ реч, која би их одвратила. Господу(!) уверавам да се о фудбалској игри може причати на више занимљивих начина. Не само навијачки (не)објективно. Уз капућино. Неко проведе године и деценије „бавећи“ се фудбалском игром, а да никад није о тој омиљеној им игри прозборио као „нормалан човек“, већ скоро увек острашћено, пренапаљено, непримерено...

За „озбиљнији“ разговор о фудбалској игри биће довољно и других повода и прилика, јер фудбалске утакмице, лиге, купови, турнири..., непрекидно трају током године. А, таблоидни и естрадни начини потискују спортске у други план. Чим није довољно занимљиво на травнатом терену, сви присутни на стадиону упиру погледе ка великим „видео бимовима“ подно кровова стадиона, где упорни камермани и вешти организатори приказују довољно занимљивих детаља међу навијачима или гледаоцима. Они онако радосно машу, поскакују, смеју се, показују своју навијачку припадност и приказују сву раскош идеја и креације изгледа, „шминке“ и реквизита за подршку својим фудбалским миљеницима...

Пред фудбалским „спектаторијумом“ (гледаоци испред ТВ екрана) преовлађују кадрови лепотица са трибина, њихових неодољивих погледа, необузданих раздраганости, привлачних облина, неодољивих плесних покрета... Данима се после „слатко“ распредају коментари и испредају закључци која фудбалска репрезентација има најлепшу „навијачицу“, која зрачи највећим сексипилом или „спортском“ срећом. Чак до веровања да би то могло бити и пресудно на путу до финала Мундијала... И, чак, заборављају на сличну улогу, али додељену „врачевима“...

А, осим осмеха, на „бимовима“ има и тужних призора суза, грицкања ноктију, погнутих погледа, јасних изражаја емпатије... Има и израза симпатије према лепом фудбалском потезу, према примеру „фер плеја“, према гесту поштовања противника... Има и спонтаних кадрова заједничког навијања према обострано допадљивој фудбалској игри... Има и кадрова који нескривено показују посебну симпатију према пријатном или антипатију према непријатном...

Марио Геце - 1:0 за Немачку - једини гол
у 113. минуту, у продужецима утакмице

Ово, двадесето по реду, Светско првенство у фудбалу остаће прилично „танко“ упамћено од љубитеља фудбалске игре. Још „тање“ од фудбалских стручњака и аналитичара. Раније би се овде помињали и легендарни спортски новинари и коментатори, али ови данашњи већ подуже су испод нивоа спорта уопште, а посебно овако „великих“ спортских такмичења. Посебно испод нивоа „савремене“ фудбалске игре. Надмећу се они, својим „енциклопедијским знањима“ и статистиком. Одлепили начисто!

Спортски коментатори данас су: површни, стереотипни, превазиђени, естрадни, таблоидни, феминизирани, надобудни, сујетни, недодирљиви, неодмерени, ненијансирани, иритантни, несувисли, уображени, надмени, тврдоглави, неприсутни, нестручни, неталентовани, одбојни, неучљиви... Или, говорећи њиховом естрадном терминологијом: фе-но-ме-нал-ни, фантастични, фасцинантни, идеални, дивни, сјааајни, сјајниии, сссјајни..., наравно, с негативним предзнаком.

После завршетка финалне утакмице и победе Немачке над Аргентином, нису још сви фудбалери, тренери, чланови стручног штаба екипа..., ни примили заслужена спортска одличја, медаље исковане од разних метала. Нити је капитен победничке екипе уобичајено слављенички „подигао пехар“, а већ су спортски коментатори били почели с таблоидним упоређивањима: чија је од којих фудбалера „лепша половина“ лепша, згоднија, заноснија... Само да се „спасу“ од коментарисања тек завршене – фудбалске игре. Нечувено. Естрадно. Непримерено...

Још у пола реченице хвалоспева о стрелцу победничког (над свим победничким) – гола, јединог на утакмици, којим је млади немачки фудбалски репрезентативац Марио Геце, ушао у историју светског фудбала; чим су угледали његову девојку како му пресрећна јури у загрљају, након што је уз нечију помоћ „ускочила“ на терен, да поделе радост... Наши вајни коментатори почели су да причају о Гецеовој прелепој девојци „несвакидашњег атрактивног изгледа“, која је намах „задивила свет“, која је право „откровење женске лепоте и шарма“; готово се јавно чудећи: где је она досад била? Како им је само промакло да раније... Неукусно. Дегутантно! Нефудбалски! Геце и његов гол потиснуше у сенку... Ееј, маа, доста о њима, о онима од којих нас је и овог пута редовно спашавало „чаробно дугменце“ на ТВ „даљинцу“ – МУТЕ...

Јер, следеће би било потанко објашњавање како је „тек сада јасно“ зашто они тако добро играју, тако вешто дриблају, толико километара „одрађују“, тако прецизно погађају у овир гола, тако добро постижу голове, тако мало промашују гол шансе... У само једном једином минуту, како се чинило, још ни гледаоци нису напустили своја места на трибинама велелепног стадиона, таблоидни медији били су преплављени фоткама „лепотица“ које – воле фудбалере. Које грле своје фудбалере. Које бодре „изабранике свога срца“. Које су прве потрчале да пољубе своје фудбалере. Наравно да оне воле своје момке, веренике, супружнике... Воле их па их воле! Једва су чекали, и они и оне, да прође „медени месец“ фудбала. И чим је прошао...(?!) Нормално! Људски...!

Почела су одма и таблоидна „спајања“ која би од „селебрити лепотица“ којем „фудбалском лепотану“ најбоље пристајала, и обрнуто. Да се већ и шушка, „...која воли Душка“(?)... Која су то само брза „повезивања“, зарад већег тиража или гледаности или читаности или посете страницама... Верзираност. „Спиновање“. Наметљивост! ... Још мало ћаскамо...

Да ли сте чули, већ кад ћаскамо о фудбалској игри, за ону стару баку која се још пре више од пола века случајно задесила на једној сеоској фудбалској утакмици. Чула бака хуку и галаму, па се примакла. Кад су је касније питали: да ли зна шта је гледала; она одговори, мало „шушкаво“, јер су јој недостајали неки предњи зуби: „Знам, фузззбал!“... И „лепо“ им објасни: „Један у црном дува у пиштаљку... Остали у неким мајицама и гаћама трче сви за једном лоптом... Ко је први стигне удри ногом и лопта се 'јопет котрља по трави, или лети високо... Сви гледе само у њу, и сви 'јопет трк за њом... Ко први до ње 'јопет је удари а сви остали 'јопет трк... Кад онај „црни“ дуне у пиштаљку, сви стану... Дуне онај 'јопет, а ови гологузани 'јопет трче да је стигну... И тако ~ 'јопет... и ~ 'јопет... и ~ 'јопет... Боље би им било, кол'ко су снажни, да ору њиве, да од њих има и неке вајде... Ал', ~ 'јопет ~ велим, кад сви то воле да гледају и играју, можда им то нешто и значи...“.

Нестварна и несувисла помисао: да је ових дана којим случајем и Жика Шареница био спортски коментатор, и он је новинар, коју би песму он тек „уврстио“ у спектакуларном делу своје „култне“ емисије, уз евентуално помињање фудбалског Мундијала у Бразилу(?). Није ваљда да се нисте сетили оне чувене Јоровићеве (Извини, Раде!): „Жене воле...“. Исти би аплауз омиљени певач добио и када би променио само једну реч, и запевао: „Жене воле фудбалере...“. Био би то „инстант хит“ који би „дигао на ноге“ (пазите, још је о фудбалу реч!), пре свих, све данашње спортске „таблоидне и естрадне“ – новинаре и коментаторе...

Замислите, ту песму и понеку измењену строфу: Жене воле фудбалере(?) Па, каже:  ~  Кад обучем шор'ц и дрес,  /  загледа ме свака жена.  /  Фудбал играм као плес,  /  јаче ми је то од гена...  ~  Кад покренем „пропелере“,  /  воле жене фудбалере.  /  Газим траву хода лака,  /  важнији сам од предака.  ~  Није луда моја мала,  /  што је мене изабрала...  /  И развучем у осмех лице:  /  „Жива била лепотице“...

Уосталом, сложили смо се (већ) да је фудбалска лопта округла... Да може – и 'тамос и 'вамос... Коме је још стало до приче о стварном фудбалу илити – фудбалској игри?! Ако није мени као „вишем фудбалском тренеру“ (из хобија), онда могу само замислити колико је стало „вишем блог читаоцу“(?!)... Сунце... Киша... Олуја... Температура... „Удара“ са свих страна! ... Пада киша... Трава расте... И на крају, наравно – Сунце сија, јооо-јој...!