МОЈЕ СА НАСЛОВОМ

П Р Е Р И М Е

ПОЕЗИЈА је као прича себе са самим – собом.

Поезија је вечера уз пламен и мирис – свеће.

Поезија је острво окружено не само – водом.

Поезија је увек непоновљиво и ново – цвеће.

СТАНИ... – шапнуо сам ти само...

МОЖДА... – довољна си сама себи...

ВОЛИМ... – музика и киша и природа...

  

*  *  *

    

СТАНИ...

Појурила си ка Сунцу,

нестало је

у сивилу сутона.

Појурила си ка Месецу,

био је високо

као највиша улична светиљка.

Погледала си пут звезда

и хтела си поћи ка њима.

Испружио сам само руке

и прислонио их на твоје очи.

Помислила си

да си скривена

и ниси могла видети

ни таму у тами

ни птице на грани...

Хтела си опет некуда поћи,

само сам ти шапнуо:

Стани... Стани...

*

МОЖДА...

Можда би више желела

да време је пуж

– а не ласта.

Можда би више волела

да живот је цеста

– а не трновит пут.

Можда би стварно хтела

да пловиш морима сама

и мислиш да

– довољна си сама себи.

Мој сребрни новчић

испод јарбола твог једрењака

доносиће ти срећу,

дозивати ветар,

– заустављати олују...

А ти (?),

препусти се таласима и

врелим пољупцима Сунца.

Загрли Запад у сутон!

Можда би више желела

да време је корњача

– а не брзи галеб.

Можда би више волела

да живот је море

– а не узани речни ток.

Можда би стварно хтела

да пловиш океаном сама

и мислиш да

– довољна си сама себи.

*

ВОЛИМ...

Тебе и твоју песму

природа воли.

Ја волим и тебе

и ову песму

и природу.

Очекивали смо

неколико сунчаних дана,

а падала је киша.

Помислим на тебе

када сија сунце,

када пада киша

и када чујем музику.

Вечерас само музика:

мојих мисли,

твојих покрета,

мојих корака,

твојих уздаха,

мојих хтења,

твојих осмеха...

Музика и ти

и киша

и природа.

Ја волим.

*  *  *

П О С Л Е ...

НАСЛОВ је име сваке – песме.

Наслов прија и нашим чулима.

Наслов прво у очима бљесне.

Наслов, боље је кад га – има!

* Неизмењене песме више од четврт века.