БУКА И ТАЛАБУКА

У велеграду, градовима и приградским насељима бука и галама – почињу много пре зоре. Трају по сав дан, наравно и током ноћи... Бука и галама – да ли мора баш толико?! Епидемија буке и галаме! Привикне се човек на све, па није толико несносно. Или су прекомерни децибели већ прилично у нама „оборили“ критеријуме? Ни најгласнији сеоски петао не би се ту снашао: када да закукуриче(?)... Уосталом, ко се више и сећа петлова и тишине давно „заборављеног“ завичаја...?!

Знам да све ово већ (не)знате, (не)опажате, (не)реагујете... Баш ме занима да ли сам у главном делу овог блог поста, који почиње иза овог и још једног пасуса, нешто пропустио да поменем, а да се ви скоро свакодневно суочавате у свом животном окружењу. Ово није „висока политика“, ни „академија наука“, ни „виша математика“..., већ веома бучан део свачије свакодневице. Да ли и ви обраћате пажњу на – буку и галаму; да ли можда успевате да останете „глуви и неми“; или: да ли и вас све то иритира и стресира...?

Тарабука - концерт, етно ритмови

Још само пар редака о наслову БУКА и ТАЛАБУКА, чисто да неко у журби не превиди једно слово („Р“ или „Л“), јер „таРабука“ је музички инструмент, док, „таЛабука“ је нешто сасвим друго. И тарабука и талабука су врста „буке“ – прва је пријатна за слушање и својим етно ритмовима и тоновима буди лепа уметничка осећања, а талабука је више врста одјека и реаговања и „шире по(р)уке“ последично из наше свеколике свакодневице. (Талабука подразумева и буквалан наставак буке и галаме...) ... А, сад можемо да „трансурфујемо“ заједно... – напред!!!

*
Кад возила градске чистоће „до'вате“ смећем „улепљене“ металне контејнере, низ улице један по један, и почну да их истресају, душу им „померају“ по десетак пута, све док им фарба или рђа не отпадну; а особље градске чистоће истовремено „гласовно“ надјачава насталу буку. Као да тенкови бучно пролазе, праћени „поклицима“ и галамом пешадије. А немало затим смрад „запљусне“ отворене прозоре. И тако свако рано јутро...

Ништа мање бучни нису ни први јутарњи градски дизел аутобуси који попречним мањим и тесним улицама претежно „парају свитања“ и непријатно „бронцлају“ убрзавајући са успутних стајалишта или јурећи да стигну на „зелено“ оближњих семафора, иза остављајући густе црне облаке издувних гасова, који се увлачећи се кроз комарнике на прозорима „лепе“ по унутрашњим зидовима соба, по намештају, техници, теписима...

Комшије ранораниоци који на сваких пар стотина метара бесконачно „верглају“ да покрену у рад мотор својих дотрајалих аутомобила, са још дотрајалијим ауспусима, турирајући потом да им се не „угаси“ мотор; а након снажног лупања вратима по неколико пута све док не успеју да их затворе, отпочну процедуру испаркиравања, напред назад, јер из дана у дан им остаје све мање простора – и испред и позади...

Следећи „ешалон (елегантне) буке“ су комшинице које рано полазе на посао, или пешке, или до аутобуског стајалишта, или до аутомобила, и које кад почну да „набадају“ тврдим штиклама или петама, по још тврђим тротоарима или плочницима, прво помислиш на равномерну „јединачну паљбу“ из пешадијског наоружања, јер дневне вести по васдан „трубе“ о сукобима и тероризму, да ти се онако поспаном и од удараца штикли о тротоар причињава „грађански рат“... Извините, даме, али...

Последње ноћне чопоре паса који јутром лајући јуре у потрази за „отпацима хране“, а можда их гони и „терање“... Затим, гласно безвезно поздравно довикивање и галама ранојутарњих разносача новина и намирница... Потом, прва јутарња „урнебесна“ поздрављања комшија (као довикивање „с брега на брдо“) који скрећу пажњу на себе саме, и придају себи значај како су тобож „вредни и поранили“... Ставио бих, по нивоу „бучности“, све у исти кош. Јер, најчешће су и први и други и трећи... – „ничим изазвани“.

 А тек, мало касније, галама која допире из мегафона причвршћеног изнад кабине камионета и (као) „циркуски глас“: „Старо гвожђе..., стари акумулатори..., старе веш машине... Чистимо подруме и дворишта и односимо непотребне ствари, бесплатно... Старо гвожђе..., стари акумулатори... – прииикууупљааам!“ ... Пролазе полако улицама једанпут пре подне и једанпут после подне, баш у време поподневног одмора...

Скоро испред сваке мале пиљарнице по неко – пензионер, мајстор, згубидан... –  пијуцка пиво, и нико од њих није с нормалним одмереним гласом, све неке галамџије; а садржаји и теме разговора катастрофални, испразни, иритантни по околину... Једно пиво, друго, трће... и све гласнија и све небулознија и све успоренија „баљезгања“... Готово редовно им остане непопијене течности у флаши, па онако засићени и подригли, просипају где стигну, да би вратили празну флашу продавцу.

Око двадесет и један час, завршетком радног времена, почиње затварање локала и „хистерично“ и бесомучно спуштање металних ролетни, уз буку и прасак, тако да им ни грмљавина небеска није равна. Одсуство сваког обзира према околним комшијама или муштеријама.

У међувремену узрочник повећане буке је и неподешеност „зеленог таласа“ на семафорима, што знатно иритира возаче, који или „притискају гас“ да појуре и уграбе простор испред себе или, пак, коче уз шкрипу да не пројуре кроз „црвено“; уместо да им је подешенијим семафорима омогућено да возе равномерно и по предвиђеном просеку у градској вожњи.

Ако се неко превари и покуша да нађе „спас“ у кући затворених прозора, и спуштених ролетни, и навучених завеса..., остаје „разоружан“ и тамо, јер неко од укућана „ужива“ у гласовним могућностима ТВ водитељки, пре свега, у врисци Лее Киш, Сање Маринковић, Сузане Манчић... и осталих „ружичастих“ које све одреда „ватају на галаму, смех и аплауз“...: „Хахаха-ахааха-хихаха- ихааха- ахаахаха-ух... СЈАЈНО!“...

Ево их, већ је поноћ, пристижу и последњи празни аутобуси, „ломе“ се у јурњави ка гаражама, и одредиштима где „проводе“ ноћ. Најчешће је одговоран „људски фактор“, јер и возачи журе на починак... А кочнице су им катастрофалне, шкрипе, јер стално убрзавају па коче како би се што брже провукли „утабаним“ попречним улицама.

И, док мотоциклисти, одма иза поноћи, својим „љутим машинама“ вратоломно завијају, зује, брује, јече, цијучу, „пробијају звучни зид“(!)... Сами или у „хордама“... Увелико почиње и сваковечерње „блејање“ до дубоко у ноћ, обично групе од петоро до десеторо старијих тинејџера, најчешће из комшилука; или ћошкаре, или су на клупи, или на нечијем степеништу. Сви галаме истовремено, смеју се неконтролисано, на глупости, на све што неко каже, или тек заусти... Обавезно им још понеко „њихов“ приђе на мотоциклу или заустави аутомобил „позајмљен“ од родитеља... Пију најчешће пиво из једне или више „дволитри“. Просипају по тротоару, а нађе се и по која кеса грицкалица. Пуше и бацају неугашене пикавце, „разбацују“ жваке, грицкају сунцокрет или семенке, наравно, неконтролисано... Но, помињемо их највише због некултурног „блејања“ подригивања, „магарећег“ или „коњског“ смејања (боље рећи ридања!)...

Асфалтној буци спорадично се придружују и обесни возачи који отворе све прозоре својих аутомобила и „одврћу мјуууз до даске“ и јесте да поштују семафоре, али док „зелено“ не засветли, „распадне“ се пола аутомобила и омиљена фолк звезда – цеца, сека, јеца, гага... – отпева им бар пола „хита“. Важни су, нема шта... А, тек неиживљеност, комплекси, бахатост...

Коначно, условно речено, они којима никад није довољно „спољне“ буке, галаме и децибела, стављају „слушке на ушке“ и „дају га по ушима“... Занимљиво, слушам током вожње аутомобилом радијску емисију, да ако су „слушалице доброг квалитета, онда су оне и добар тампон и заштитник од спољашње буке; али ако су лоше (јефтине), онда оштећују слух!“... Питам се само, да ли неко брине о неопрезним пешацима који са „слушкама“ прелазе улицу и подлете под трамвај, јер га нису чули?!

*

Није овде потребан посебан коментар. Такво је време нашег живљења. Насушна наша свакодневица. Далеко од савршеног и складног. Сами себе заплићемо. Сви се само заплићемо. Заборависмо да се – „отплићемо“! Не умемо да се – „расплићемо“! Него, удри(!), само удри(!), и не обазири се...! Изгуглах и насловну једне књиге: БУКА У МОДИ (види фотографију!).

Ако сам нешто пропустио да поменем, а ви опажате у свом непосредном окружењу, и то вас иритира или прелази границе ваше толеранције, допишите као ваш коментар (али директно!) „испод“ блог поста. Или ако вас нешто од истакнутог посебно иритира... И, како то „решавте“(?), било би занимљиво да поделите и с осталим читаоцима. Једноставно, на овом блогу имате довољно „лагодне“ прилике да коментаришете, да кажете нешто што ће и другима користити, да поручите, да посаветујете... Можда! Имате солидну прилику да и ви нешто, бар мало, напишете! (Ето!)

Нисам намеравао да овом одмереном талабуком баш „дижем превелику халабуку“ (хука и бука, алабука) – о буци и галами у насељеним местима. (Нити да све ово, баш, схватите као: „млаћење празне сламе“ илити „дезинформисање шире јавности“ – то је ближи опис значења појма халабука.) Помало сам имао намеру да подсетим на значења речи које значајно појашњавају – буку и галаму, а често нисмо довољно сигурни у разлику значења (између) појмова: талабука и халабука... (Ви сте на потезу, читам вас у – коментарима!) ... Пријатно! ... (Одговорићу вам!)