ФУДБАЛ „НАЈ...ШТА-ГОД“ СТВАР

(Ах, тај фудбал... Ах, тај фест! Немојте, драге даме, пасти – „унесвест“!)

Зашто се каже да је „фудбалска игра 'нај...шта-год' споредна ствар на свету“...?! Такво мишљење прати „фудбал“ већ више од века. Негодовале даме или не! Сложили се ми или не! Разумели многи или не! „Бечили“ се фудбалски „мачо“ типови или не! Писали. Коментарисали. Расправљали... Остаје таква тврдња и надаље. А, потврда томе јесте и одиграна полуфинална фудбалска утакмица на текућем Мундијалу: Бразил – Немачка 1:7 (0:5).

Пустимо сада чисто фудбалске приче: тактика, техника, кондиција, медицина, психологија, селектори, судије, трансфери, навијачи... Манимо се и нефудбалских прича: статистика, традиција, политика, расизам, глума, ритуали, сујеверје, мантре, врачеви... Оставимо се и „рекла-казала“, препричавања, „шта би кад би“, „да је ово оно или оно ово“, „после битке сви су генерали“... Једноставно, објашњење: „Фудбалска игра је непредвидива!“ најближе је најчешћој тврдњи, која највише и „појашњава“ те ствари. Зато и опстаје толико дуго (не)отрцана максима да је „фудбал најлепша споредна ствар на свету“... Најузбудљивија. Најчудеснија. Наравно, када се њом баве врхунски зналци.

Ако неко и даље мисли да је и на Мундијалу „све намештено“, да су „кладионице свемоћне“, да смо сви који колико-толико верујемо да фудбалска игра није баш толико „више од игре“, зашто онда „тај“ не покуша да се „надмудрује“ са свим „сверама и сферама“ око фудбалске лопте, па да се на лак начин обогати на клађењу (не коцкању!).

На кладионицама је вероватноћа другачија него у математици, односно на коцки – приближно „фифти-фифти“. Можда нисте знали. „Празан простор“ је двадесет одсто (20%) – између 40% и 60%, или плус-минус 10% – и сви кладионичари су довољно „добри“. Систем ипак функционише више него задовољавајуће, за кладионице, јер масовност је довољна. Има простора за надмудривање (клађење, а не коцкање!) тачно 20%... У том „средишном простору“ све се одвија, то је простор за „надмудривање са квотама“... Уосталом, зашто оволико трошити простор, речи и време..., на причу о кладионицама, због само једне необичне утакмице. Необјашњиве победе и (још увек!) нејаснијег пораза.

Фудбалска лопта се удара ногама (сем голмана који једини има право и рукама), и главом, и раменима, и грудима, и стомаком, и гузама, и куковима, и леђима (кад се добро лопта одбије), и носом (ако те изненада у нос лопта удари)... Али, најважнији су ипак: глава (фудбалска памет и фудбалска интелигенција), централни нервни систем, мишићи, кости, ментални склоп, интуиција, маштовитост, разноврсност, непоновљивост, правовременост... А, не боје и дизајн копачки, крој дресова, наруквице, знојнице, шишке-држачи, фластери...

Постоје дани када су обе екипе одличне, надахнуте, мотивисане, растерећене, „све им полази за ногом“... Постоје и дани када обе екипе играју слабо, немотивисано, под притиском, без инспирације, катастрофално, једва... Има и дана када једна екипа игра одлично а друга слабо. Међутим, када се „коцкице сложе“ да једна екипа посрће, нема идеју, игра неповезано, под притисцима, када сви имају „лош дан“, када су као „изгубљени у простору“ (читај: у свемиру), када им се сруче и „слоше“ све неповољности истовремено... Тако је и у животу.

С друге стране, другој екипи, противнику, „све руже цветају“, свака лопта лети како је замишљено, игра се одвија „течно“ и непредвидиво за противника, свака намера је добро скривена, свака акција добро одмерена, правовременост у свему, могућности на највишем нивоу, убојити из свих елемената фудбалске игре и из свих позиција на терену, и сви „нарочито расположени за игру“...

Можемо ми једне звати „Кариоке“ а друге „Панцери“, важно је којој екипи су се тог дана, у та два часа, све фудбалске коцкице боље „сложиле“. Синоћ су немачки „Панцери“ начисто „прегазили“ индиспониране бразилске „Кариоке“, на њиховој „плажи“... „Панцери“ су објединили све најфудбалскије овог савременог фудбалског света. „Кариоке“ све то нису... „Панцерима“ као да је било записано да ће одиграти утакмицу за историју, и одиграли су је. „Кариоке“ су само ушле у „историју“ као најубедљивије поражени.

„Кариокама“ као да је било „записано“ да ће постићи једини безвредан гол у последњем минуту игре, гол као „тачка на пораз“. Гол као једини печат на молби бразилског селектора Сколарија: „Молимо бразилски народ да нам опрости за ово понижење, нико не може да схвати шта се десило!“. И додао: „Мислим да чак ни Немци неће моћи да објасне шта се догодило вечерас. Међутим, деловали су моћно, убедљиво су тријумфовали и заслужују респект за оно што су приказали“.

Кад ово мало реченица прочитате, или док вечерас будете овај блог пост читали пред другу полуфиналну фудбалску утакмицу Мундијала између аргентинских „Гаучоса“ и холандских „Лала“, или након свега, нека остане записано да „фудбалски живот“ тече даље.

Готово сам сигуран да ће вечерас фудбалери исписати потпуно другачију, такође непредвидиву, занимљиву..., фудбалску причу. Вероватно сасвим „супротну“ од синоћне. Можда без голова, можда са игром у „продужецима“, можда са „пенал рулетом“... Можда... Можда... Јер, да не понављам толико пута: „Фудбал јесте још увек 'нај...шта-год' ствар на свету!“... Живи били – па видели!