ЛЕПИ ИЛИ РУЖНИ

Који снови су „тежи“ или „лакши“ – лепи или ружни? Да ли снове можемо да (из)меримо? Да ли ми само сањамо, сањамо...(?), и само их „исецкане“ причамо блиским особама(?), и покушавамо да их тумачимо уз јутарњу кафу(?), и пишемо блог постове о њима(?)... Наше сањање „извире“ из наше подсвести, и није нимало једноставно. И зашто не треба да погледаш ка прозору, како сан не би намах  „побегао“? Непознанице. Зашто ово...? Како оно...? Да ли се и вама „мотају“ овакве и сличне мисли, све неповезаније, нарочито у тренутку тоњења у сан?

Већ потпуно успаван,  питам се: да ли су моји „Снови...“ дугачки, или...? Јер, они који се у снове боље разумеју кажу: и најдужи сан не траје дуже од свега неколико секунди... „Укључивао“ сам у току неколико последњих снова „стоперицу“ (они који се боље разумеју у српски језик, кажу да је правилно рећи: стоперица, уместо „штоперица“) и одма закључим да се моји написани снови не мере секундама, већ двоцифрено минутима... Па кад их записане прочиташ, треба ти и неко време „да се повратиш“...


А тек, ако те сан незгодно „муне“, ето ти још неколико часова продуженог „доживљавања сна“... Могу да замислим колико тек снови продужно трају у главама оних који се у њима и препознају... Једино сувисло што ми „пада напамет“ јесте да су садржаји снова можда „зиповани“, да нам долазе у сабијеном облику, као донедавно подаци у компјутеру када желимо да их сместимо у „пар милиграма меморије“... У мрежи сна „логично“ је и контрапитање: како се онда снови „од-зипују“ и шта их начини да нам се касније чини да су толико „дугачки“, као за „целодневно приказивање“... Ко зна у ком грму „лежи сан“... Ни бајка. Ни басна. Ни приповетка...

Дође ми да их не пишем више! (Али, ни мање!)... Помислим: кога то може да занима? Опет, знам да су снови честа тема међу свим људима. Подједнако. Свако воли да их прича, и свако воли да их слуша. Готово да нема изузетака. Зато, кад се већ снови десе, како да се бар не потрудим да их прибележим. Занимљиви су подједнако – и „ружни“ и „лепи“. Контрадикторно! А, који су „тежи“ или који су „лакши“, и да ли постоји „снометар“ који би то могао да измери...? Хмм, покушаћу да вам пренесем делове мојег недавног сна; ваљда ћемо се разумети?! Незгодација, до незгодације!

Док дубље и боље не размислиш, и док важеш „лепе снове“ и „ружне снове“, мислиш да су ови други „тежи“..., кад оно „цврц“, подједнако су тешки... Изаберем најпре један дужи „леп сан“ а на други тас ваге ставим краћи „ружан сан“..., смири се вага, кад оно или су стварно једнаке тежине или снове не можеш уопште да измериш...?! Онда, узмем један подужи „ружан сан“ и наспрам њега ставим најкраћи „леп сан“... Пази(!), кад ни овог пута вага се не помера, показује да су „снови“ исте тежине, односно не можеш још увек да закључиш који је тежи – „леп“ или „ружан“...!?

Закључам врата од „лабораторије за снове“, јер то увек урадим када изводим „теже“ (читај: тајновите) експерименте. Овај сан већ то постаје – тајновит! Спустим и прозорске ролетне, навучем изнутра и тамне завесе... Оставим само пригушено „романтично“ светло, и створим приближне услове за приближно успешан експеримент... Без хемије, без физике, без математике , без статистике, без калкулација било које врсте...

Чиста „наука“, као кад наш сељак у свом завичају, далеко од Европске Уније, „пече“ праву домаћу ракију, баш као за себе – природну! (Органску!) И крије, да га неко случајно „не откуца“, не зна ни он коме?! Додуше, нема потребе да кријем „производе од снова“, јер нигде у „пропозицијама“ за улазак у Европу, нема ни члана – Закона – који би се бавио људским сновима, умало да кажем: „...правима“!

У највећој тајности, ипак, пажљиво изаберем један посебан сан о „тетка-стринама“ и један још посебнији сан о „спортским ТВ коментаторима“... Пажљиво одмеравам да не би било: ни по „течи“ ни по „стричевима“... Искључим брзо сва околна помоћна „сокоћала“, да не утичу негативно на резултат експеримента... Добро је што сам то учинио, јер кад се „барата“ са сновима, онда свака бука и вибрација могу да буду контрапродуктивни...

Проверим још једанпут температуру у „лабораторији за снове“; још мало пригушим светло, тек да се виде обриси специјалне ваге, јер снове ионако не можеш да видиш, осим ако их сањаш, па ти светло није толико неопходно. Очи су се већ довољно привикле... Подсећам: циљ овог „тајновитог“ експеримента у „лабораторији за снове“ јесте да утврдим који су од мојих записаних „лепих“ и „ружних“ блог снова – лакши или тежи? А, нека следећа „мерења“: ко зна(?), наметнуће их вероватно нови необичнији снови. И, таман се мало боље покријем, у кревету, све до очију... Јер, сан постаје све занимљивији, али...! (Зар баш мора увек то: али!)

Музика коју сам изненада у сну зачуо, још уз вибрацију, из горњег левог џепа лабораторијског мантила, свега неколико центиметара од срца, личило ми је на звоњаву мојег мобилног телефона... Умало да ме пробуди, слично као и „врисак“ оперске певачице, кад седим удобно заваљен, на оперској представи, у трећем реду... (Сан неочекивано поприма драматичан обрт, ипак, сан је то...)

- Ало... Ало...! – одговарам, прилично „зачуђен“ шта ме је у сну снашло и прилично „бесан“ што се нисам сетио да искључим мобилни, пре „експеримента“!?
- Ало... Овде твоја тетка Ан...! – успевам да препознам, иако у дубоком сну, њен пискав глас.
- Здраво..., тетка, како си! – покушавам да се што пре приберем, али не и расаним.
- Чекам твој нови „блог сан“, па ко велим, да питам колико још треба да чекам... Нешто ме неће мој сан, па ми они твоји које блогујеш, некако дођу као и моји...!
- Који моји..., који твоји?! – понављам тихо у себи, и таман када сам помислио да би се можда могао расанити и пробудити, она ме новом збрканом реченицом још дубље „занесвести“!
- Па, знаш ваљда, они снови о коментаторима..., знам да се још љутиш на тетке (а'де, де!), што смо те ономад изгрдиле, кад си о њима био примедбовао, али опрости..., и ми смо теби опростиле!
- Тетка, а да ли може до објаве новог „блог сна“, одма неки снимак утакмице или тениса, „пажљиво ћу одабрати“, знам већ шта те највише занима... Мејловаћу ти оно слично као из претходног сна, а добро за вежбе ЈОГЕ, коментаторско: Уфф-ихааа!... Ахх-ајооој!... Ихх-ијаооој!... Ауу-ајооој!... Териииииии!... Доообрррааа!... – нисам још ни завршио а око тетке се разлеже снажан аплауз; кад ме тај тад није пробудио из дубоког сна, онда...

Знао сам, опет се окупиле да заједно вежбају и остале тетке, стрине, ујне, снаје, свастике, таште, свекрве, шурњаје, заове, баке..., из теткине улице, у једној удаљеној северној војвођанској варошици. Кличу својим „омиљеним“ спортским ТВ коментаторима... Додуше, нису им сви „омиљени“, већ само они с којима се добро „разумеју“, јер говоре веома „сличним“ језиком: дивнооо, сјајнооо, фе-но-ме-нал-нооо, фан-тас-тич-нооо, фас-ци-нан-тнооо... На тај начин, оне усхићено разбијају монотону свакодневицу.

- Ипак, пусти што пре на свом блогу и нови „блог сан“, да га наглас прочитамо после вежби ЈОГЕ, уз „освежавајуће напитке“, и док весело „подврискујемо“ коментаришући коментаторе, знајући добро колико вас мушкарце они нервирају; то нам дође као својеврсна опуштајућа медитација... Мало за промену... – чује се и нестрпљив „аплауз подршке“ мојој драгој тетки. (Ко није током одрастања имао тетку – „саветницу и савезницу“, тај не зна шта је у свом животу пропустио.)

Ех, лудих ли „теткиних“ жена..., није тешко њих схватити... Ни сан не оптерећују. Није њима уопште до спорта, не разумеју се све оне у спорт, не знају ни правила... Нису никад ни могле помислити да ће их спорт толико „залудети“. Знам ја добро моју тетку! „Откриле“ су оне напрасно „харизматичност“ спортских ТВ коментатора. Тачно знају на којем су коментатори кабловском каналу, за које њихове одабране вежбе „погодују“, који су коментатори чему „најпримеренији“. Да видите само њихово одушевљење кад  „открију“ неког новог и „талентованог“?! То их највише и мотивише да вежбају, одушевљавају се и све „даљинцем“ појачавају тон, јер међу њима има и малко наглувих.

А ми, мушкарци, истински и пасионирани познаваоци спорта, дугогодишњи љубитељи и посматрачи, многи и бивши спортисти..., ми чим чујемо те њихове „омиљене коментаторе“ муњевито притискамо наше „чаробно дугменце“ – МУТЕ... Данашњи коментатори, с једне стране, претерано улепшавају спортску стварност несувислом неспортском и естрадном терминологијом; док, с друге стране, лепоту спорта „гуше“ безвезном статистиком, информацијама које су примереније „таблоидима“ и зачињене све израженијим женсколиким манирима... Ни у сну, као што видите, не остављају нас на миру!

И, док „тетка-стрине“ жељно очекују да им пошаљем нове видео снимке утакмица и мечева, да могу до миле воље да уживају и упоређују: дикцију, интонацију, ритам, динамику, запевавање, лапсусе, правописне грешке и терминологији..., спортских коментатора; имају врло добру подршку за своје рекреативне вежбе и истезања. Да(!), кад мало боље промислим, спортски коментатори, такви какви јесу, за друго и нису(!); већ да „рекреирају“ тетке, стрине, таште, свекрве... Куда нам је све нагоре и наопако пошло, па и спорт, па и „спортски ТВ коментатори“... Ко ли нам само све то – намеће и чини...?!

- Ало... Тетка...! Завршио сам нови „блог сан“. Управо... Ало...! Ух, „пуче веза“... Нема везе! – Ово ми се, не памтим, још није у сну десило: сањам и пробуди ме јачина сопственог гласа; мора да сам се баш баш дерао „колико ме грло носило“...! ~ Не вреди више: будан сам!