Странице

уторак, 25. новембар 2014.

МОЈЕ РИМЕ ВИСОВА




















СТИХОУСПОН
Уз ПОЕЗИЈУ чак и изгледа прозног, путујемо сверама пространстава без реда возног, досежемо даљине некрајно дуге, нису нам неопходне (ни) ... брзе пруге.
ПОЕЗИЈОМ налик прози необичној, можемо многим начинима описати осећања безброј: од хладних и тамних морских дубина преко топлих пенушавих немирних таласа до несагледивих небеских плаветних висина и пењањем достигнутих неописивих планинских „тераса“...
ПОЕЗИЈА је неуморан претраживач свачијег ума, веома добар чувар поколебаног разума, има чудесну моћ да може да завири у сваки наш кутак, потребно јој је посветити само милиграмски тренутак.
ПОЕЗИЈА производи риме висова, описује шум снежних наноса, дочарава далеки ехо обрушавања лавина, тумачи загонетна завијања вукова, прти у дубоком снегу стазе дуж планина, хвата у лету одломљене леденице, отапа нам замрзнуте трепавице, чува најлепше маштовите романтичне записе... И сама одабира прикладне НАСЛОВЕ:

~ Ноћи планинске биле су ведре... ЕХО ПЛАНИНЕ
~ Планинар, увек када се попне до врха, види... ВРХ ВЕЋИ
~ Био сам на планини, и ослушкивао је... ТИШИНА И ЗОВ


* * *


ЕХО ПЛАНИНЕ

Ноћи планинске биле су ведре
а дани хладно сунчани.
Смејали смо се гласно
и планина се смејала.
Потом смо ћутали и
њен ехо слушали.

Онда је и планина ћутала.

Планина је увек тајанствена...


* * *

ВРХ ВЕЋИ

Планинар, увек
када се попне до врха,
угледа испред себе
– врх још већи.
То је наследио
од људског рода.


* * *

ТИШИНА И ЗОВ

Био сам на планини
и нисам умео да
чујем њену тишину
и њен зов.

Враћао бих се
са жељом да
поново тамо одем.

Можда је баш то
њен – зов, и
њена – тишина.


* * *

(Д. П, из периода разигране маште садржајне студентске младости '78)  

























СТИХОСПУСТ
Кад се вратимо са висова планинских, ПОЕЗИЈА помаже да саберемо тамошње утиске.
ПОЕЗИЈА нам изнова и изнова открива шта поручује ЕХО ПЛАНИНЕ...
ПОЕЗИЈА нас учи да и у животу увек иза освојеног постоји ВРХ (још) ВЕЋИ...
ПОЕЗИЈА открива да у свему што нас окружује постоји ТИШИНА И ЗОВ...
ПОЕЗИЈА својом римом допире у најразноврсније човекове и природне – висове...

5 коментара:

  1. Ti visovi viši od vrhova nas i vuku napred! Volim zvuk planine...

    ОдговориИзбриши
  2. Ti visovi viši od vrhova nas i vuku napred! Volim zvuk planine...

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Висови виши од врхова, као и дубине плиће од дна - имају посебне звукове и тишине. Хмм! (Занимљиво, зар не?) Привлаче подједнако!

      Избриши
  3. Gosp. Petrušiću, planine su kao odraz ljudske upornosti.Svaki čovjek kad put planine pođe ima cilj stići na vrh.Od njegove upornosti zavisi hoće li stići do cilja.Dok ide ka vrhu,misli ga vode.Pred sobom ima cilj, iza sebe ostavlja teret.Put ka vrhu planine je put ka slobodi.Divno ste ovo napisali. Pozdrav !

    ОдговориИзбриши
    Одговори
    1. Gospođo Milena, zaista ste rekli suštinu; ostaje mi samo da vam zahvalim, jer vaš komentar ima snagu malog bloga, sažeto pojašnjava...
      I, verujte mi, još osećam miris i ukus onih kestena i kakaa, iz vašeg novijeg blog posta, jer i teme su nam slične. Lepo.

      Избриши