ИСКУСТВО ДОЖИВЉЕНО „ПРЕЖИВЉЕНО“

Наша интелектуалност, наш интелект, наша интелектуална моћ... Како настају, како се развијају, како сазревају...? Да ли образовањем? Не, само образовање није довољно! Да ли усавршавањем, специјализацијом, последипломским студијима...? Не, није ни то сасвим довољно! Да ли запошљавањем? Не, не, недовољно је и запошљавање! Нису довољни ни само: студијска путовања, размене стручњака, конгреси, објављивања стручних радова, сусрети са другим културама и спознавање других цивилизација, висок ниво интелигенције, способност стицања нових и мулти знања, упорност, вештине, срећа, правовременост...

Задржимо се на појму искуство. Све поменуто је свакако веома важно, веома битно, веома значајно, али ништа од поменутог не доноси знатнију или значајнију превагу над – искуством. Мада, све поменуто, и још..., може знатно и значајно да допринесе развоју – интелектуалности, интелекта, интелектуалне моћи... Има разних врста искустава: лично, од других, лабораторијских, прочитаних, препричаних, измаштаних, научених...

Има и искустава: корисних, штетних, (не)добронамерних, опасних, поучних, отрежњујућих, животно битних, опредељујућих, одвраћајућих, покретачких... Сва та искуства помало доприносе развоју нашег интелекта и наше интелектуалне моћи. Никако их не треба занемаривати или одбацивати. Сва она су и те како добродошла. Треба им „дозволити“ да се таложе, стичу, сједињују..., негде у нама. Треба да смо их свесни!

Ваљана су, међутим, само доживљена искуства, само она која смо лично искусили! Сва остала, наравно, користе нам, али за наш интелект, за наш квалитет, за нашу интелектуалну способност (и моћ), најважнија су лична искуства, она која су – лично доживљена. Таква искуства не могу се „позајмити“, „купити“, „копирати“, „(у)красти“, „пресликати“... Свеколика искуства немају довољну „специфичну тежину“ за наш интелектуални развој, ако нису – лично доживљена. И „преживљена“!

... Искуства ... доживљена ... „преживљена“ (они проблеми које смо сами решили, или иницирали њихово решавање... брзо и кратко анализирали да бисмо их одма решили; а онда, након успешног решавања, изнова „дубље“ их превентивно анализирали како се исти и слични проблеми не би поновили...) ... „преживети“ значи лично их решавати, налазити плодотворне методе и начине, снагом свог нарастајућег интелекта који синтезом свих спознаја и претходних примерених одлука непрестано јача и развија нашу интелектуалну моћ... И остали усправни!

То је процес који траје. Искуства су као стереници које савладаваш тако што их доживљаваш и „преживљаваш“ снагом сопственог развијајућег интелекта. Тежиш само мукотрпном успињању, а опиреш се олаком силажењу. Интелект без искустава које си лично доживео и „преживео“ није елитан. Недовољан је за ниво елите, али њеног изворног значења. Интелект без лично „доживљених и преживљених“ искустава, испразан је, плагијатан, незрео, невичан за „високе“ домете одлучивања, решавања, иновирања, руковођења, вођења, стварања...

Интелект, интелектуалност, интелектуална моћ – ако нису настајали на основама личног искуства (успона и падова), многих многих искушења, патњи, лично доживљеног, и „преживљеног“ макар и уз помоћ „бираних 'тегова' додаваних нашем разуму“, свакодневно, или личног додиривања самог дна људског живота (сиромаштва, неимаштине, беде)... – нису ни изблиза довољни!

Разум без свакодневног додавања „тегова“... Интелект (стручност!) без дуготрајног лично доживљеног искуства... Неумеће животног успешног снажног „преживљавања“, без самопоуздања вере начина... О чему ми причамо?! Чему, онда, овај оглед (на француском: есеј)? ... Зашто овако кратак?

Једноставно, ставимо сви наш интелект, нашу интелектуалност, нашу интелектуалну моћ... на малу пробу. Тек онако. Промишљање о овој теми тако ће бити далеко дуже, свима корисније и смерније, него какав наметнут текст вама равног блогера, који вам, у оваквим приликама, једино жели да што чешће ходате – смирености у сусрет... (Нисте далеко од истине ако сте док сте читали помислили: Драган је ових дана сигурно возио аутомобил брзином више од „сто на сат“...!)