НА ПЕШАЧКИМ ПРЕЛАЗИМА

Решим да данас мало „креснем“ свог „олд-тајмера“, да га лагано провозам градским улицама, приуштим себи омиљено уживање, и привучем одмерену пажњу... У оквиру општих припрема, узмем и курблу, извадим је из посебне тканине, прегледам је уздуж и попреко, све у реду... Шта ћу, тако се најлакше мотор покреће, непун круг и д-д-д-дррр-дрррдрррр...  „Укључујем“ се у саобраћај...

На аутобуској станици – комшиница, баш она што је кришом гледам кроз завесу, увек лепо дотерана, на високим потпетицама, фризура опуштена... Осврћем се, да ли има бар мало „ветра“, лепше јој коса „стоји“, баш кад власи не мирују...
Плавуша... У најбољим је годинама, дама... Како да нам се очи не „сретну“!? Нисмо ни скривали погледе... „Тајмер“ је сам стао, укопао се, а Она ис(при)корачи, након пар секунди „нећкања“... Наравно, прави џентлмен увек иде „баш у истом правцу“... Смерно је, накратко, скренула поглед у страну, тек толико да ми омогући да „блицнем“ у правцу где мушкарци највише воле... Мој избор беше..., дакле...!

*

Саобраћајац, нешто мало даље, у лимунжутом прслуку, једва је задржавао десну руку која је сама пошла на „поздрав“... Онај оштар војнички, као некада – у ЈНА... Ипак, све је остало на осмеху одобравања... Како ми лепо „(по)тече“ дан, помислих...

На пешачком прелазу, млада мајка опрезно гура плава колица, лепа слика пред очима... И моја комшиница, истовремено, показује и исказује најпозитивније емоције.

На следећем пешачком прелазу, има их на сваких стотињак метара, а то ми баш одговара јер ће вожња да потраје, старац с штапом, ситно корача, права вечност... Комшиница се прилично чуди: где је старина кренуо по оваквој врућини, па никако да пређе улицу, колоне га чекају – и аутомобили и пешаци...

Опет, пешачки прелаз, три девојчице, ученице, у фармерицама, с „пртљагом“ на леђима, али у неколико лаганих скокова „прелетеше“ улицу... Сложим се одмах с мојом комшиницом, како су девојчурци лагани к'о пера, и брзи к'о срне, и опрезни...

Између две „зебре“, старица са два равномерна цегера, са пијаце, прелази непрописно улицу, иде „дијагонално“, никако да „погоди“ другу страну и нагази на тротоар... Ја не негодујем, из већ познатих разлога, али моја лепа комшиница једва се уздржава и, видим, држи руку на „кочници за рафалну паљбу“; али и под „јединачном“ наслућујем снажну уздржану пешадијску – „ватру“. Сва срећа, па је расхладни систем у колима радуцкао, таман колико треба...

На следећем „пешачком“ нема семафора, али... Девојка која се појавила испод сенке младог јасена, у шареној лаганој хаљини, дугонога, дугокоса црнка, лепршава... Одмах сам знао да је нико не чека са друге стране улице, ишла је толико полако, затегнутог хода... Јер, да ју је неко чекао, сигурно би прескочила улицу из „троскока“... Из пристојности, поглед сам брзо „пребацио“ ка комшиници, тако раде џентлмени, а она је и даље гледала у правцу несвакидашње лепотице... Дама, каква је моја комшиница, није била „себична“, тиме ми је омогућила да бар краичком левог ока наставим започето „осматрање“, унапред... Кораци толико пркосно успорени, у „подигнутим“ сандалама..., сваки покрет „наштелован“ да што дуже траје... Гледа она само право... Да ли уопште нешто види, или види – све!?

Колона аутомобила, зачас се створила, јер, све већ прилично „траје“... Чудило ме је што моја комшиница још увек није ништа (про)коментарисала, само је мирно посматрала... Мало се нагнем унапред и погледам боље комшиницу на сувозачевом седишту, придржава појас, да јој не гужва хаљину, и таман да нешто заустим, можда би нешто и „лупио“, и покварио..., кад она уз тајанствени осмех који је много тога скривао, гледајући ме благоумилно право у очи, рече:

- Пре двадесетак година и ја сам исто тако прелазила улицу... Сад тек видим, можда, да то није било у реду... Помало ме данас, као возача, и нервира... Али, тада ми се чинило, као..., цео свет је био – само мој!

Моја комшиница је те речи изговарала тако једноставно, искусно, у даху..., да сам пожелео да се та реченица никада не заврши... Много тога сам у тренутку још био пожелео; и да се мој „тајмер“ претвори у дворац, на обали језера... Али, неки нервозни возач, тачно испод прозора моје спаваће собе, раноранилац, „легао на сирену“, ваљда жури на посао, па све „тера“ испред себе, нервозно... Отера та „будала“ и мој сан. Да нисам одмах скочио и, најбрже што сам могао, затворио прозор, ни оволико од сна не би остало...

Већ кад сам поред прозора, хајд', „бацим поглед“, уобичајено, на паркинг, а мој стари „голф дизелаш“, „јединица“,  тридесетогодишњак, „башкари“ се између Мерцедеса и Волвоа... Никада ме досад, није – изневерио...!

*

Могућа порука овог сна могла би бити: Ко се усуди да сања, једанпут ће да сопствени сан и – дотакне!