ТАРАПАНА ДО ЈАПАНА

Била је опет прилика, за време одигравања пријатељске фудбалске утакмице између Србије и Јапана, некидан, да се накратко подсетимо једног од дужепамтљивијих „слогана“: „СРБИЈА ДО ТОКИЈА“. Чудно, откуд баш то многима (прво) „падне на*памет“. Фудбалски навијачи, бар они истински, свих клупских боја, требало би да „*знају зашто“. Узгред, пожелимо Јапанцима добар пласман у „Бразилу 2014.“, на Светском фудбалском првенству.

Уствари, ништа посебно, само онако опуштено, као „шетња малим мозгом“. Оно, као, док гледаш утакмицу, на ТВ, пијуцкаш и грицкаш, штагод, „лелујају“ ти разне асоцијације; присећаш се свега и свачега. Наравно, претежно о фудбалу: утакмице, победе, порази, пехари, атмосвера, ликови, голови, шансе..., у недоглед. Знамо многе који су у себи „мантрали“ те три речи „СРБИЈАдоТОКИЈА... СРБИЈАдоТОКИЈА... СРБИЈАдоТОКИЈА...“ а да се нису ни удубљивали у суштину или значење. Допа(да)ло им се како звучи. Увуче се некако човеку под кожу, па те смирује и опушта.

Неки су мелодичан слоган: „Србија до Токија...“ повезивали са туризмом, неки сматрали безазленом шалом колико се „простире“ Србија, неки мислили да је можда реч о често помињаној „небеској Србији“... Не прате сви људи спорт, фудбал... Не удубљују се превише у срж. Тек понешто их „дотакне“, а то када те нешто дотакне, макар и путем основних чула - увлачи се најчешће право у душу. Међутим, у неким „вишим“ сверама „твораца новог светског поретка“, (око)тамошњи зналци тврде да ће и Кином и Јапаном једанпут превладати православље, али тешко је о томе више сазна(ва)ти, сем да управо тако објашњавају „Србију до Токија“... Ето ти га сад! Боље се вратимо фудбалу!

Хајде, да бар поменемо „опроштај“ од репрезентативног дреса капитена Дејана Станковића, на 103. утакмици у националном тиму. Запажање: скроман опроштај! Више је „загребало уши“ што су се (недорасли) спортски коментатори Мијаљевић и Страјнић толико упињали и „одскакали“ од опште атмосвере. Поготово њихова додворава(лалала)чка предвиђања коју „директорску фотељу“ у Фудбалском савезу Србије би могао Дејан већ сутрадан да заузме. Ееј, ни мање ни више, него одмах, па - директор.

Спортски коментатори, да ли завређују пажњу(?), да(!). Мијаљевићев „запевавајући“ глас (дикција и интонација) који је прикладнији за тамо неке „параде“ него за фудбал; и често несувисли коментари онога што се одвија и пред нашим очима; и већ пословично улепшавање стварности употребом естрадних термина (сјајно, фантастично, фе-но-ме-нал-но...), уместо спортске фудбалске терминологије; без осећаја када мало да утихне, ућути, прекине... Спас фудбалског спектаторијума могућ је само уз чаробно дугменце „муте“, и коме су онда такви коментатори потребни?! А, онај други, Страјнић, он је ионако био „помоћни“, поред аут-линије.

Ако (на)додамо да председник ФСС Караџић „сме“ да се појављује још само у Новом Саду... Затим, да је селектор Михајловић, иако смо победили, имао низ пропуста у „поставци игре“, ево само неки:  нису се баш наиграли лоптом, стајали су далеко од противничких играча, каснили са стартовима, кратко и непрецизно избацивали лопту из свог казненог простора, невешто безидејно и споро износили лопту, игра са више непотребних „додира лопте“, немаштовитост код извођења „прекида игре“, лош избор начина игре против Јапанаца који нису баш изразита фудбалска нација...

Видљива је била (и) намера целокупног „сценарија“ - измештање утакмице у Нови Сад, више него скроман опроштај Дејана Станковића, тумарање оспораваног председника ФСС Томислава Караџића, „ведро“ позирање селектора Синише Михајловића... – да пошаљу „спиновану“ слику у свет, ради грчевитог опстанка на досадашњим функцијама. Као и низ „провидних манипулација“ са недужним играчима, који су први одахнули када је означен крај, ипак довољно занимљиве, утакмице.

Ако нисте знали, спремите се да „прогутате“ и ово: у неким другим „вишим круговима“, где је комуникација на мало необичнијем нивоу, „Ја-пан“ се тумачи као „Ја-господин“... И, сада: зашто баш противник Јапан(?), зашто Караџић у средишту „сценарија“(?), зашто баш Декијев опроштај, осим да преусмери и скрене пажњу(?), зашто селектор Миха у толиким узастопним „искреним“ загрљајима(?), зашто сва она прича „вешто“ одабраних нефудбалских (не)спортских коментатора(?), зашто толико зашто...?! ~ Него, „да се зна“ ко је – господ... ~ Занимљиво је и питање зашто(?), гледано ПОД ЛУПОМ, стварност изгледа поприлично - неповршно - другачије(?)... Као нека „тарапана“...!

Но, боље да мало „спустимо лопту“, јер би наслов овог блог поста могао да од почетне лепршаве асоцијације: „СРБИЈА ДО ТОКИЈА“, зачас прерасте у неку другу наопакију варијанту те „маштовите“ играрије, на пример, (баш) „ТАРАПАНА ДО ЈАПАНА“... Хмм, стварно, па није ни тако далеко...! Можда се многима, све ово, неће (ни) свидети?! Али...

А, уз мало труда, „гуглањем“, може се о ТАРАПАНИ штошта прочитати. На пример: назив кафане, збрка, лудило, губитак оријентације у времену и простору, гужва, хаос, кркљанац... Најчешће се, ипак, помиње као наслов Северининог хита, уз речи: „...буди ми без бриге / Само плешем сасвим сама / Док музика ми свира / Свуд је тарапана – хеј! ~ (Маа, није ми до Северине, већ до - фудбала!)

*

Ае, ако сад баш са сигурношћу знам шта сам оно беше све хтео да кажем, а тако сам баш лепо беше почео...(!?) Ох, да..., постоје доле, мало ниже, КОМЕНТАРИ, помозите!... Пријатно!