Варошица у срцу Шумадије. Пре
скоро три деценије. Стегао мраз. Прохладно јануарско јутро, скоро без снега. На
још уснулом путничком перону железничке станице, покрај једног од неколицине
путника стоји пас. Опраштају се. Гологлави младић, разбарушене дуже косе,
стасао за војску, а прати га једино његов нераздвојни љубимац четворогодишњи
вучјак „Таб“. Била је то жеља младог
регрута: само његов пас и он... „Таб“
је био и љубимац породице и улице и целог насеља и школе... Писак локомотиве и
мало беличастог дима најављивали су воз који је пристизао у станицу. Рампа је
била подигнута. Зебња је била обострана. Младић је бринуо за пса који остаје, а
пас као да је предосећао да тога јутра није био само обичан растанак.
Недуго затим, млади господар
му је из воза махнуо руком. Пас је зацвилео. Уто је локомотива јаче запиштала и
композиција се покренула. Младић је дуго остао замишљен, приљубљеног образа уз
замагљено прозорско стакло воза; та слика дубоко му се урезала... Воз је јурио
у правцу будућег војног гарнизона будућег војника ЈНА; будућег граничара
тадашње простране и војно снажне Југославије; назовимо га у овој причи кратким
надимком – Ајм...
Међутим, данас је за ондашње прилике
и јунаке ове приче све то – бивше. Можда ондашње многима данас делује (и) нестварно.
Тачније, не све, осим једног проседог зрелог добродржећег педесетогодишњег домаћина
и његових незаборавних сећања на тај – како рече – леп период ондашњег живота. Бивши
граничар Ајм памти и дан данас сваки детаљ приче коју често и радо препричава, о
два истинска истовремена и истоветна љубимца – једног „цивилног“ и једног „војног“.
А, све је почело без имало увијања...
-
Да ли хоћеш да се стараш о псу стражару? – питао га је командир
поткрај завршетка војно-стручне обуке, пошто је у документима прочитао да је Ајм
по занимању био ветеринарски техничар.
Пре него што је војник заустио,
искусан командир је већ знао како ће до одговора: повео је војника Ајма ка
кућици у којој се одмарао четвороножни љубимац карауле, немачки овчар „Нед“.
Први сусрет Ајма и „Неда“ све
је одлучио. Ајм је у четворогодишњем „Неду“ видео свог „Таба“.
„Нед“ је сваке ноћи бивао на
својој дужности уз саму границу – на стражи, у патроли или у заседи. Где је он
стражарио нико незван није могао проћи неопажено. Поготово ноћу, када се од
шумова разних животиња свашта причињавало: и људски кораци и гласови и звецкање...
По мрклој тами, уз „Неда“, није требало палити батеријску лампу.
Једном је нападао велики снег.
Била је цича зима. Жива у термометру се буквално заледила. Немилице је шибао
оштар и хладан ветар. Граничари на патроли договоре се да те ноћи поштеде „Неда“.
Оставили су га у његовој кућици привезаног. У глуво доба ноћи војник на другом
стражарском месту, покрај потока, ослушкивао је чудне шумове. Били су подалеко
од карауле, од њиховог топлог граничарског дома. Бацили се у снег. Прислушкују...
Смрзнута ораница „жуља“! Известили су свог командира. Убрзо је послата и
патрола.
-
Још у даљини сам препознао „лозинку“... Тихо сам се одазвао и већ након пар
секунди, нисам стигао ни да се придигнем, осетио сам на себи „Недове“ снажне
шапе... Загрлио сам га. На оковратнику се клатило неколико карика откинутог
ланчаног повоца којим је био везан. Једноставно, кренуо је и он, зар 'да пођу
без њега'...?!“ – прича данас Ајм, о једној од многих догодовштина уз
границу... – Имали смо шта и да видимо, „Нед“
је сам рутински обилазио свој рејон, граничарио је, како је већ годинама чинио,
и отишао на своје стражарско место. Покидао је гвоздене везове...!?
Пролазили су брзо занимљиви
граничарски дани на караули. Уз неизоставне патроле, граничарење, стражарење,
заседе..., свакодневно се вежбало и савлађивање разних препрека на типичном полигону
за обавезне тренинге и дресуру паса..., али и свакодневно „улепшавање“ или како
то стручно водичи паса кажу – хигијена.
Дошао је тако и крај војног
рока, и време за растанак. „Нед“ је већ научио и ту лекцију, да ће његовог
водича Ајма заменити млађи војник. Тако у војсци бива. Када Ајм буде униформу
заменио „цивилним“ оделом, „Нед“ неће имати много времена за „туговање“, јер једни
војници оду а други дођу... Једино, „Нед“ није знао за Ајмову малу тајну о
љубимцу „Табу“, и веру да га у родном завичају још увек чека, да ће му се „Таб“
ускоро силно обрадовати. (Када би пас то
могао разумети, сигурно би схватио и опростио му!) Колико год је Ајму било
тешко што се растаје од другара са карауле и свог пса о коме је бринуо,
истовремено се радовао скором поновном сусрету са „Табом“. Стрепео је помало: да
ли ће га „Таб“ препознати; извештавали су га о љубимцу обавезно, бар по једном
реченицом у „војничким“ писмима која су пристизала „од куће“...
Једва је Ајм чекао да се воз
заустави на оном истом перону са којег је пре тачно годину дана отишао у ЈНА. Сунце
је већ довољно одскочило од јутра. Једва је сачекао престанак пригушене пискаве
шкрипе кочница воза. С нестрпљењем је изашао из вагона. Хладан зимски ваздух потпуно
га је расанио. Знао је где прво да погледа... И..., да, његов годину дана
старији љубимац „Таб“ весело је мрдао репом у знак добродошлице. На оном истом
месту. Бескрајно одан свом господару...
Сви смо већ небројено чули и
упамтили ону познату учтиву: „Мој пас и
ја!“... Еа, сада, богатији смо за ову нову: „Моја пса два и ја!“, како у шали уме да каже Ајм, док с уживањем, ево
већ три деценије, у свом дворишту има бар једног љубимца вучјака.
Озарена лица, присећајући се
увек и граничарског „Неда“, кријући своја топла осећања, топла као и ова топла
животна прича, Ајм као рефрен из омиљене песме певуши и понавља: „МОЈА ПСА ДВА
И ЈА“!
Нема коментара:
Постави коментар