ЗАР ЖЕНЕ НЕРВИРАЈУ

„...када легнеш ноћу у кревет и лако заспиш, јер нема тамних утвара да те прогоне...“. Таман сам још, колико се будан сећам, помислио још: „...чиста савест је од непроцењиве вредности...“.  Аха, испустио сам негде и фразу: „...због злих дела...“, вероватно тамо где ми је промакнуло оно: „...да те прогоне...“. Као да чујем из таме речи Достојевског како објашњава „Диван осећај када легнеш ноћу у кревет и лако...“... Утонуо сам у сан – неповезано. Рано јутро ме је у јави „подсетило“ да сам ноћас заиста лако заспао, к'о „лака ноћ“. А, сан који сам одмах био (за)сањао, сада једва успевам да „повежем“. Још се питам „Зашто се питам: ЗАР ЖЕНЕ НЕРВИРАЈУ“(?!).

*

 „Шта је женама, који им је к***ц?! Некуд незадрживо „галопирају“, и нервирају!“ ... Какав почетак сна?! Овако ми сан никада није започињао. Баш чудно! А, где год снокренем све сами „бели мантили“...

Нађем се најпре у амбуланти код своје изабране лекарке, мери ми „притисак“; зна она да не пушим цигарете, да не пијем алкохолна пића, види и да сам мало гојазан, да сам и шта сам „повукао“ из гена родитеља, да ли и колико пешачим сваког дана... Али, ипак, „притисак“ је знатно виши од нормалног. Ни не стижем да кажем основни разлог, по мојем сномишљењу, да ме је још (прек)синоћ поприлично жена изнервирала, а јутрос се нисмо ни „поздравили“, мада смо обоје знали да идем код моје докторке... Добијем одмах упут за лабораторију, за интернисту..., за сваки случај, превентивно.

Још увек се налазим у амбуланти, само спрат више; тамошња докторка интерниста, специјалиста за срце, прво ми мери „притисак“, гледа крвну слику; жалим јој се на повремене бол и „стезање“ у грудима, и нагласим да се појачавају чим ме жена изнервира... Ахаа, одма ће она, ево упут за преглед код колеге кардио специјалисте на Клиници, на вишој медицинској инстанци, и предлог за коронарографију... Била је неуобичајено „фина“, што ме је додатно забринуло, иначе увек ме (у јави!) најпре добро „изгрди“... А, сада...

...О срцу... Објашњава (и) помоћу тек испијене шољице кафе и талога на дну... Докторка, кардиолог, обгрлила шољицу длановима обеју руку да боље прикаже шта се „дешава“ около срца... Од ситних исписа и украса на спољном делу шарене шољице замишљамо крвоток срца... Ако срце ради пребрзо нема времена да исхрани само себе, а треба му бар мало времена или брзина 60-70 откуцаја, да подмири и своје више него скромне потребе храном, кисеоником, енергијом... Дијастола и систола, ако нису правилне и равномерне, ето проблема... Срце треба непрекидно чувати, мазити и пазити... Ако срце ради неумерено и брзо тромбоцити се „разбијају“ негде о унутрашње зидове срца и ето тромба...! Све је једноставно, толико незамисливо једноставно, а тако „крхко“ и близу инфаркта... За сваког пацијента докторка има посебну причу... Никога не упозорава за пушење цигарета, на гојазност..., то је ваљда јасно да је штетно; она жели да ми то подразумевамо, а уместо стереотипног „тренирања строгоће“ и критике, докторка не губи своје време и стрпљење...

Одем код кардио специјалисте на Клинику, на Интерно, са све налазима из лабораторије. „Слуша“ ми плућа, мери „притисак“, броји откуцаје срца, већ је пристигао и „тазе“ резултат ЕКГ, пита иста питања као и мој општи лекар, врти главом и шаљиво припиткује: Зашто си ми данас донео оволики „притисак“?! Решим да будем директан: „Жена ме је изнервирала!“... Доктор каже: „Ту ти не могу помоћи, осим да ти додам уз постојећу терапију и Бромазепан, ујутро и увече... А за сваки случај да урадимо и ЕХО срца и тест оптерећења...“ Онда доктор мало застане, дубоко удахне, па тише као у поверењу, настави:  „И..., знаш, имам и ја сличан проблем, и мене моја жена често (из)нервира..., али себи сам за такве ситуације преписао хитан излазак из стана и двочасовно задржавање напољу на ваздуху и шетњу; дешава се да и по два пута дневно морам да применим ту терапију... Покушај и ти, боље него да се кљукаш бромазепаном.“ (?!) Кад сам доктора погледао упитно, само је махнуо главом у знак потврде онога што је управо испричао и благо „преврнуо очима“, ваљда у знак солидарности....

Кад брже... ЕХО срца, уђем код докторке, легнем скинут до појаса, она ме намаже гелом по грудима, прилеже иза мене, почне без оклевања „процедуру“ и после пар минута, прво што прозбори беше уз враголасти осмех: „Немој ми само рећи да и тебе жена нервира“(!?). Мислио сам да се шали како би ме опустила, а можда јој је неко већ испричао „мој случај“... Но, она потврди да јој се све више пацијената „жале“ како их боли срце, јер их тобож „много нервира жена“. А што да не будем искрен: „Истина је докторка, сваким даном ме све више и више нервира, а ја све беспомоћнији да пронађем одговарајуће одбрамбене механизме. И, ето, пролупало срце. Не кажем да се не волимо, али нервирање постаје све чешће и све безвезније.“...

На заказаном „тесту оптерећења“, фин неки човек, доктор, стрпљив, све лепо објашњава: ходајте у ритму покретне траке, држите се за ручку испред, не причајте, мислите само на ритам и кретање, гледајте право, дужи корак, дисање правилно, реците ако вам није добро, сад ћемо мало убрзати, добро вам иде, још не попушта(ј)те, да ли вас боле ноге... Приметим: „Да, докторе, почеле су ноге, листови, отказују, боље да овде зауставимо.“... „Ех, таман сам помислио: ево га један којег жена не нервира, кад оно...“. „Откуд знате, докторе, мене жена баш нервира, није ваљда да се и то „очитава“ на тесту!“... „Него, очитава се, и те како!“ ... Али, једва дочека и доктор некоме да се другарски повери и пожали: „И мене моја жена нервира, не могу да верујем, који јој је мој...*?!“ Уме доктор да погоди, чим види, да ли неког човека жена нервира, као да му на челу пише. (Лупим се по челу, као да ме ујео комарац...!)

Вратим се на клинику, на Интерно, код кардио специјалисте, покажем папире са обављених ЕХО прегледа и теста оптерећења... Неки је други доктор, није онај пређашњи?! Гледа тај доктор папире, (за)гледа мало и мене, па опет папире...: „Ипак, није тако лоше, могу ја и да ти препишем каквугод терапију, али најпре нешто да ми ОБЕЋАШ: ако и даље будеш нервирао своју рођену жену...“

„Али, докторе, она мене нервира..., а не ја њу!“ – нешто ми се намах слошило у сну... Бол у грудима, губитак ваздуха, трњење у раменима, горак укус сна...

„Неће бити тако – наставља доктор специјалиста. – Ево, да видиш „папире“, све се овде лепо „осликало“, уствари, ти СВОЈУ ЖЕНУ НЕРВИРАШ, много више: опомињеш је и нападаш за небитне ситнице, стално нешто закераш, стално се нешто свађаш, измишљаш разлоге за свађу, те не одговара ти ово или оно, негодујеш, дуриш се, мргодиш, чак и вреееђаш, претиш да ћеш отићи од куће...

*

Пробудио сам се из кошмарног сна уз лепу мисао Достојевског: „Диван осећај када легнеш ноћу у кревет и лако заспиш, јер нема тамних утвара да те прогоне због злих дела. Чиста савест је од непроцењиве вредности.“ *Аха, она иста мисао уз коју сам се синоћ „неповезано“ али и брзо успавао. Сетио сам се: прочитао сам је некидан на једном Фејсбук статусу. Наметнула се сама, из масе безвезних...

Ае, „умири“ ме једва чујно хркање које допире с друге половине кревета. Није још разданило. Моје „женче“, преде ли преде... Пазећи да је не пробудим, онако са све јорганом, издижем тело полако, миц по миц, као гусеница, и „прицврљим“ се колико сам могао. Добро је, ово је жива истина... А, снови – пусти море снове...!