БЛОГЕР ИЗ ЗАГРЉАЈА

Сањао сам да сам блогер. Леп дугоочекиван мио сан... Сањам како ме сви грле, неко млако, неко снажно, неко „да поплавим око врата“, неко братски, неко тек да ме потапше по рамену, неко са задршком, неко само „ради реда“, неко „не уме да пусти“... Не марим, прија ми сваки загрљај; загрљај је загрљај... Свако грли „на свој начин“. Мисао ми: „Грррлимо се љуууди!“...

Пораним, попијем топлу „два у један“, одем на морску плажу. Сад обрнутим редоследом: увек бих прво прошетао песком уз море, па пливао, а овог јутра ми се најпре иде у воду. Вода топлија само на површини, уђем лако до струка, али чим спустим руке мало ниже – „откида“, свака длачица однекуд покупи мехурић који као минерална вода, шуми, рези, слично као „ујед задовољства“... Но, ипак, журим да се цео потопим, јер вода је не само чиста, а дно наборано минијатурним пешчаним „динама“, а осећај некако „меден“, док одсјај косих јутарњих сунчевих зрака светлуца по површини тек „пробуђеног“ мора. Месец мај је на измаку, јун ће бити топлији. И биће више купача.

Нисам вам рекао зашто сам овог јутра толико журио да се цео наквасим, да уроним у воду, да се предам мору. Једноставно, желео сам што пре да „загрлим“ море, још док је мирно. Подарило ми је својом близином и шумовима веома леп сан. У сну, сви су ме различито грлили. У морској води, пожелео сам да свима узвратим истовремено, једним јединим најзагрљајем првог морског таласа који ми „приђе“.

Још вам нешто нисам рекао: сви овде поменути загрљаји односе се на моје блог пост читаоце. Све време у сну, таласала ми је помисао на борбу за сваког читаоца и како га „задржати“. Читалац се тешко стиче, а „губи“ веома лако. У дугогодишњој новинарској каријери ту лекцију сам врло добро научио. Јер, ако се догоди да „изгубим“ читаоца, онда сам главни кривац – само ја. Читалац никад није крив, тако је (и) по „дифолту“. Верни читаоци престају то да буду губљењем поверења, занимања, корисности од прочитаног... А читају управо (и) оно што сам ја на мојем блогу објавио. Не, није то „у круг у круг“, већ једноставно је тако. Слично као у оној: „Има једна тајна веза...!“.

Као читалац, научио сам да ако у прочитаној књизи „пронађем“ бар једну корисну реченицу – то је успех. Као новинар, спознао сам да ако се догоди да „изгубим“ иједног верног читаоца – то је неуспех! Као блогер, на путу сам да сазнајем како се и стичу нови читаоци али и како се „губе“ (?!)... Блог је нешто друго. Можда и треће... Блог пост је другачији од новинарског текста, од књиге, од приповетке, од есеја, од чланка... Данашњица постаје пребрза, нема се времена за читање, и гледа се све више – површно. Друштвене мреже немилице „гутају“. „Он лајн“ написи, линкови, сижеи... само промичу. Нема времена за „лупе“, „скенере“, „микроскопе“, удубљивања... Информација информацију престиже. Нема милости.

И моји кораци пешчаном плажом, прилично су брзи, једва се сустижу. Оштрији ритам. Покушавам да уместо гледања испред ногу, блудим у даљину, али и приметим сваки шарени пљоснати округласти каменчић на стази уз море којом свакодневно табанам. Сваки отисак стопала претходних пешачких намерника већ први следећи талас „обрише“, па увек имаш утисак да управо ти први туда газиш. Гледање у даљину веома је важно у животу (визија!), али и свако сагињање и застајкивање, ако је кратко и „конструктивно“, важно је за садржајнију – свакодневицу! Но, не сме да те превише успорава и одвлачи пажњу.

Јесте, на сопственом блогу, аутор блога је уједно и писац, и уредник, и лектор, и дактилограф, и коректор, и дизајнер, и фоторепортер, и „продуцент“... Обавезно и читалац, и критичар, и „(ауто)цензор“, и „колпортер“, и возач, и промотер... Блог, блогер, блогинг... речи су које оводанашњим љубитељима писане речи лепо звуче. Блогери могу бити више или мање – добри, али најчешће, као у оној ТВ реклами, „немају довољно блогова да то и докажу“. Читаоци су врло добри, јер одабирају, читају, (не)коментаришу, посећују страницу, задржавају се, прелећу површно, траже нешто за њих занимљиво, и корисно... Блогери се бескрајно труде да им понуде најбоље од себе, али само до границе „додворавања“. Никако преко те границе. Додворавање је начин „кратког домета“; читаоца то одбија.

Нисам ја све ово сањао... Већ, шетам поред мора, босоног по песку, километрима, и ослушкујем пенушави „шапат“ бистре слане воде, гледам у каменчиће и шкољке које таласи ваљају и остављају на песку. Кад застанем, ни поглед ни мисли нигде не „запињу“ на путу ка пучини, или линији где се море и небо спајају. Зато и волим море више од реке или језера. Можеш „даље“ и „течније“ да размишљаш; мисли нигде не запињу. Ако се и догоди да се понека мисао „изгуби“ на путу ка пучини, да нестане, да се не врати... Не мари, мисли се непрекидно роје и навиру. Идеја има напретек. Многе остају незаписане или незапамћене. Али, нема везе, појавиће се оне опет. Можда у оним ноћима када залазеће Сунце остави јасан светлуцави златасти пут на води, а Месец својим тињавим „фењером“ довољно усмерава. Па, пожелите бар мало да прошетате дневном стазом...

Моја видљива блог мана – „транспарентна“ – јесте што моје блоговање „нагиње“ новинарском изразу. Можда некоме у мојим постовима смета вишак интерпункције(?). Можда су моји блогови и мало дужи(?). Можда понегде више „философирам“(?). Можда моја „лупа“ понекад увећава знатно „шире“ него значајно „дубље“(?). Можда некоме „недостају“ речи и фразе на које је навикао у својој средини или породици или друштву(?), а код мене их нема, али новинарски начин је далеко прецизнији (биће речи и о томе!)... Да ли можемо, када је о језику реч, увек да кажемо: „Све је ствар – избора“?!

Почели смо о блогеру и загрљајима. О сну у којем су читаоци „грлили“ свог одабраног блогера. О блогеру који жели да одједанпут „загрли“ све своје читаоце... Топло, скромно, добронамерно, људски...  Шетам и не успевам да се отргнем утиску да су и блогери и читаоци – добрице. Сваки читалац је „добрица“; не додворавам се, већ желим да кажем да у свакомне од нас „чучи“ и „добрица“. Свима нам понекад у животу буде тешко. Желимо тад разумевање, и „дељење“, макар се мерило и милиграмима...(?!)

Приводим данашњу шетњу крају. Док стојим у плићаку, до колена, размишљам које би могле бити кључне речи за овај пост: „да ли блогер“(?), „да ли загрљај“(?), „да ли емпатија“(?)... Ипак, додао бих и реч – добрица... Време је и да се склоним са сунца које се поново помаља између облака, и све јаче пржи, и пецка... Највише га осећам на раменима. Одох у хладовину, да потражим спас, идем мојој палми у – загрљај...