ДАМА НА ТРИДЕСЕТТРИ... (3. део)

Има снова који привидно дуго трају, још и „изгледају“ виртуелније од виртуелног...  *Неком снови буду као њихова прича, неком као роман, неком као део живота..., а неком ипак само – (не)обичан „виртуелан“ сан...  *„Гутање жабе“ је обављено. „Прогутана“ је! Прошло је. Брзо. Сада све знају једно о другом. Тачка! Хмм... Не љуте се једно на друго...  *Мисао им је заједничка, кажу: „Исплатило се!“.  (Наратор би можда шаљиво додао: „До последњег динара!“)  *Настављају „куцкање“...

*

Још увек – Она и Он – интимно „деле“ врхунац њихове (њима) незаборавне „виртуелне идиле“; без остатка, без резерве, без „гриже савести“, без „главом у зид“, беззз'... Присећају се... Подсећају... Али, све време, са изузетним – „фер плејем“... Признају једно другом „ред величина“ онога што су „доживели заједно“, и слажу се: „Довољно је и то, за виртуелно – једанпут у животу!“... Смеју се док „куцкају“ по тастер-дугмићима: „Цццц'...!“...

Очекујете епилог сна-приче ове „виртуелне идиле“. Добро... Али...! Зар вам је до епилога баш толико стало? Или превладава радозналост! Или сте се „уживели“ у причу и заборавили да је она ипак само „виртуелна“. Још и само сан... Овамо, као не верујете у могућност „виртуелне љубави“, а онамо: „Шшшта је било на крају?“. Можда Она и Он не желе да „поделе“, ни са ким... Можда желе да то остане њихова „виртуелна тајна“. Можда, ово...оно...?! ... Добро, де, де, идемо даље!

Јер, за наставак садржаја сна-приче побринуо се „Господин виртуелан“, лично. Одлучно је „навукао панталоне“ (сад кад је све готово!) и најпре предложио а потом и замолио „виртуелну Даму“ да се бар накратко сретну, само једанпут, да се виде „уживо“, бар „пет минута“, па да тек након тога ставе – „тачку”. Дословно: „И, тачка!“...  Одлучујући „аргумент“ био је да су бар још толико „заслужили“; и да то не би ништа битно „променило“; нити ишта „покварило“. Не би ништа ни „умањило“. Не би ништа „одузело“...

Он је био одлучан, уверљив, решен... Она се премишљала, након свега већ је била одлучила да је било боље да: „НЕ“, као права Дама; али ипак прихватила је ново искушење „искакања из виртуелног у стварно“. Као из екрана. Хоп! Договорили су „кратак сусрет“, али само да се „виде“, можда и „неколико речи“... Изазов. Искреност. Поверење... Под условом да „виртуелно остане виртуелно“ – заувек! Договорено: Када? Како? Где?

„Искорачили“ су из виртуелног!? Али, још увек у оквиру сна... Тачно, у договорено време – у „двадесеттри и тридесеттри“(?!)... Тамос вамос..., горес долес..., левос деснос...! Добро је, сан није „попустио“. Добро је да се у том тренутку нисам пробудио, јер ко зна да ли бих икада досањао овај „само једанпут сан“...

Он у белим патикама и црним фармеркама..., а Она у плавим фармерицама и белој блузи... (*Наратор је, очекивано, избацио из текста оне „досадне“ написе о „женској ташни о левом рамену“ и „црном мушком каишу са белом копчом од слонове кости“; кога то сад баш занима?! А „смара...!)  Он је већ паркирао свог „олд-тајмера“, очуваног белог Голфа и стајао испред, док је Она лагано израњала из полусенке од крошње јединог високог платана, све више обасјавана уличном светиљком.

Баш по договору, јер то градско место није било прометно, а није се ни могло погрешити. „Администратор сна“ показао се као прави зналац у постављању примерене сно-романтичне „сценографије“. Било је договорено и још неколико додатних ситних „знакова распознавања“, за сваки случај. Но, нису били потребни... Он јој је, џентлменски, кренуо у сусрет како би се срели на најсветлијем месту, испод лампиона.

Прелеп загрљај и још лепша три пољупца, у образ! Уместо цвећа, Он је у рукама имао неку папирну кесицу са „кокицама“. Можда му никада неће бити јасно откуд сад „кокице“, али у сну „романтика“ нема правила... Непредвидиво! Кад су се размакли корак, успео је само да изговори: „Како си лепа, много си лепа...“. Као да му ништа друго није „падало на памет“ па је то изговорио и трећи пут... Јер, стварно, била је прелепа... Висока, згодна, наочита, дугокоса, насмејана, пуна самопоуздања... А, да, поменули смо већ њену – лепоту! Узбуђење нису ни покушавали да скривају, мало су се гледали, па још једанпут благо и кратко загрлили, раздвојили, и кренули... То је она врста позитивног узбуђења коју не треба да контролишеш. Довољно је само да – имаш поверење у себе!

Тих пролећних дана смењивали су се киша и сунце, а асфалт је био још додатно опран. Све је одисало свежином. Она се препустила дугом дугом смешку, хтела је да остави најбољи могући утисак. Мада, и Она и Он, били су свесни да су се сасвим довољно били „упознали“ у њиховој одабраној „виртуелној стварности“... Ето, сад су се и видели. И попричали!

- Занима ме – отргло се спонтано из тог њеног тајанственог смешка – сада, кад си ме видео, како си ме све време замишљао?

Очекивао је Он управо такво питање, присетио се једног ранијег „виртуелног“ нагађања, када је промишљао о машти као „неизоставном фактору сваке љубави“. Покушавајући да „купи“ секунду-две пре него јој одговори, севну му у мислима како се „ми не заљубљујемо у реалну особу већ у своју замисао каква је та особа“. Онда је полугласно, да би га и Она чула, поменуо да „код упознавања у виртуелном свету, разлика је само у томе што ће нам машту заголицати „личност“ те особе: елоквентност, знање, животни ставови, духовитост – унутрашњи свет те особе, а на основу тога, опет замишљамо слику..., да бисмо се потом одлучили за једну или ниједну особу...“

- Сећам се, прво сам те замишљао као онижу, буцмастију, темељнију, темпераментну, смеђокосу, веселу, одлучну, динамичну, маштовиту, духовиту, паметницу... – Све су се више и више смејали, набрајање је било забавно. – Сваким даном бих допуњавао те своје замисли, а никако да их „заокружим“.

Док је Он набрајао њене „особине“, Она се све слађе младалачки смејала, и чим је дошла до даха: Па, ти као да си „замишљао“ моју маму, она баш тако изгледа! (Ццц!) Изрекла је ту веселу реченицу доброћудно и без имало заједљивости и алузија на његове позамашније године. Могао је да се упита: Откуд се сад умешала та „ванвремена виртуелна генетика“, па уместо да „ствараш слику“ жељене особе, замишљаш лик и изглед њене маме или баке...?

- Видевши ме недавно моја бака – присетила се Она, лагано корачајући – како се све више и више „удубљујем у компјутер“, наслутила нешто, па ме „примедбује“ како живим као на „78 обртаја“. – Није јој то било довољно. – Подсетила је и моју маму да је већ одавно прешла „45 обртаја“. Уз ту њену „кафу“ закључисмо да је онда за њу најбоље да не прелази „33 обртаја“...,  и обећасмо да ћемо јој набавити грамофон. Можда се ужелела слушања „лонг-плејки“.

- А бака ће сасвим озбиљно и помало тајанствено – наставља Она да препричава бакину причу, а Он пажљиво слуша. – Не знате ви, моје даме, ништа; обрните мало моје речи и бројке! Никад вам неће бити, ни у сну, лепше и боље него „на 33...“. Јасно је дала до знања да мисли на дамине године, а том дамом је подразумевала мене и мојих тачно – тридесет и три. И време за удају. И време за децу...

Ко зна колико је времена прошло у пријатној ноћној шетњи поред велике реке, кејом, у занимљивом ћаскању, подсећању, допуњавању већ раније реченог... Ноћ. Да вас неко пробуди не бисте знали ни које је доба... Као да недостаје „карика за стварност“. Ако мислите да се ту воде неки посебни разговори, не, нису ни повезани; зато, и јесу опуштени. Другачији. Неочекиване речи и реченице... Необично обични. Обично необични.

Наједанпут, Она се заустави, гледа женски враголасто, и питање: Замисли, да смо се овако исто упознали и срели пре двадесет и пет година, када си и ти имао „тридесеттри“(?); да стојимо поред овако велике реке(?); или седимо на клупи..., шта би ми тада прво рекао?

Он убрза пар корака, уживи се лако у „ситуацију“, окрене се и заустави испред ње. Она стаде, помало изненађена, и чека. (Ех, само да је још и – правовремено.) Он јој благо дотиче обе руке, држи је за врхове прстију и речи изађоше саме:

- Удај се за мене, одмах реци ДА! – гледао ју је нетремице право у очи, све је стало у ту кратку изречену реченицу. – Све се обострано поклапало, само да је било правовремено... То бих ти рекао.

*

Тад пројури бучан мотоцикл. Кубици. Снага. Бука. Сан се распрши у „милиграме“. Пред свитање. Младић и девојка с кацигама, у „кожњацима, као „саливени“, наизглед безлични, али (пре)бучни, толико бучни да су ме „буквално“ избацили из сна, као дивљи коњ када изненадно одбаци из седла опуштеног јахача, па се још и ритне неколико пута у празно...

Предпоноћно доба, с почетка сна, намах се претворило у јутро... Још задуго нисам желео да отворим очне капке, да што више и дуже „гледам“ прелепу Даму из овог одсањаног (увек се чини, и недосањаног) – сна... Пожелео сам још мало да сањарим и натенане се присећам нашег „кратког сусрета“... И, само сам ћутао! Ваљда се тако завршавају све те „виртуелне ствари“; мислим то са „заљубљивањем“ у сну или уопште – виртуелно. Не замерите ми што сам још увек помало збуњен...!? А како *те ви?

(Знам, сада би наратор једноставно рекао: „Причи је КРАЈ“... „виртуелна завеса“!)

*

Уместо П. С.

Ако се заљубимо једне топле летње ноћи на обали мора па се та љубав покаже као заблуда, зар ћемо кривити морске таласе за то? Постоји тврдња: Какви смо у реалном животу, такви смо и у виртуелном. Виртуелни свет пружа само далеко веће могућности избора, па самим тим и награда и промашаја. Али љубав ће себи крчити пут и пречице и у једном и у другом свету. „Глупо“, каже разум, „Опасно“, упозорава искуство, „Смешно“, гунђа понос, „Пробај“ – шапуће срце. „Могуће“ – кажу они којима се посрећило! Све увек зависи од нас. Уз интернет или без њега.