ПАЛАЧИНКЕ И ПЕРШУН

До'ватио ме изнутра неки антиЕвропски „мисаони вирус“, па ни не покушавам да га се „отресем“. Дуго га осећам дубоко у себи – у души, а све јаче га осећам и свуда около тела, и на улици, и у градским четвртима којима се крећем, и по целом граду, али и по околним магистралним путевима који воде на све стране Србије, и тамо у беспућима и „вукојебинама“ где нема никога ни да ти пожели „Лаку ноћ!“... Исто тако и према све ширим и бржим ауто-друмовима што „воде у Европу – 'без алтернативе'!“.

Одем тако, недавно, до „живописног“ Прага, чисто да мало променим амбијент и уверим се лично да ли је „европа“ (намерно написах мало „е“) нешто ново тамо донела или променила. Пут ме други пут одведе до „извиканог“ Лондона, тамо ништа посебно. Увек довољно „романтична“ Венеција „плива“ у сопственим разноликостима, ал' одем и тамо, кол'ко да „прошетам“. Ни Рим нисам заобишао , а како човек да му (не) одоли. „Шаролики“ Амстердам се по васдан „љуљка на води“ и „дозива“, па одем и тамо. Истанбул чији су „излози“ од све самих слаткиша „саздани“, а унутра „европа“ и тамо покушава да „горчи“...

Хеех, само што ово нису називи за праве правцијате европске метрополе, већ за наше овдашње све „блеђе“ хотеле, кафиће, сплавове, посластичарнице..., који се „ките“ таквим називима (на наТписима). То је једна ствар, а друга, јесте да сам ових пролећних дана „тамо“ одлазио само на капућино. Ето, не баш „ничим изазван“. Додуше, „истраживао“ сам где им је капућино највише по мојем укусу, а за афлатоксин у млеку (млеко, важан састојак капућина) нисам много марио, јер овој држави све мање верујем, а од млека  има(мо) знатно значајнијих и опаснијих проблема. Кад поменух проблеме, све више избегавам, у широком кругу, „слатка места“, и „слана“... Мислим на оне издвојене штетне „четири беле 'смрти'...“.

Довољно већ познајем многе моје верне читаоце, па знам да се с нестрпљењем питају: „шта сам то овог пута спремио, коју тему(?)“, кад оволико ненаслутиво „развлачим“. Неспретно покушавам да „убодем шлагворт“ за једну реч, коју желим да вам поменем, а то је: палачинке... Наиме, одједанпут ми пролетеше мислима сећања, а чулима мирис, укус, облик... умотаних палачинки, са „чоколадом сас ора'си“. Зашто у множини: палачинке? Зато што ми је мало само једна, а неколико јесте од четири до седам комада... Какве везе то сад има с мојим драгим читаоцима или пратиоцима мојег блога (?), и то се питате (?), ахаа; има... има...!

Овог пута, мало ћу помињати моје читаоце - поименце; стварно ћу неке од њих поменути („нема љутиш!“); јер још увек спадам у блогере који се труде да „у име или главу или аватар“ сваког свог читаоца понаособ знају. Сећам се, једна од поучних опаски од искуснијих колега у некадашњој новинској редакцији, у којој сам радио, била је налик некој клетви: „Дабогда познавао лично сваког свог читаоца!“.

Ау, ништа горе од тога, замишљао сам, јер претходно су ми у Институту за новинарство, сем неопходним знањем, „пунили“ главу и важношћу „тиража“ (што више читалаца!), у новинарству. Јер, шта вреди ако (и) пишеш (а) ако их мало то прочита... А данас на блогу један од „репера“ читаности јесте: „Укупно приказа странице“. Надам се да вам је сада све јасно: погледате на „Г+“ колико имам испод препоруке блог поста кликнутих „+1“ и видите колико их је приметило да „постојим“. Остаје нада да „ме“ је неко и прочитао – „али, стварно!“.

Хоооп...! Знам...! Прва би, овог пута, могла реаговати Биљана, јер њој сам једном приликом у коментарчићу појаснио и она сад зна да чим сам поменуо „умотане ПАЛАЧИНКЕ сас ора'си“ да сам добро расположен... Затим ће вероватно да „утрчи у кадар“ Снежана право испод њеног чувеног „храстовог дрвета“ јер тамо се све лепо чује и без „прислушкивања“ (хихи), али под условом да је завршила писање блог поста тог дана (дисциплина је то, поштујем!)... Мој врли имењак Драган ништа не пропушта увек је најпрви и све док он не стави свој „плус печат“ нисам сигуран да ли је нови блог пост уопште и „угледао светлост дана“, још кад напише коментар све великим словима осећам се као да ме нешто „грди“... Комшија Србимир једино када „пређе“ на мој блог угаси му се „зелена лампица“ на Фејсу, па тако знам да „ме“ већ чита; кад „се дођемо“ на кафу он уместо да почне о блогу прво ме информише шта се током протеклог дана збивало, а он (про)пратио, на руском „језичком подручју“... Тино из Канаде најпре „блицне“ фотку која му се најсвиђа, чисто да „потврди пријем“ а чита натенане чим му „дозволи временска зона“, заузет човек „интернет бизнисом“, шта ћеш... Мириана (словачко име), професорка руског, најчешће само „лајкује“ али то значи да је тај пост сигурно „шеровала“ са неколико стотина „својих Фејс пријатеља“, једноставно не могу да је „спречим“... Брат Рале само чита и оцењује теме и наслове СМС порукама (у стилу: „Седи, један!“ или „Одличан, три!“...), јер да није информација за кладионицу и мојег блога, каже, не би никад лап-топ „отворио“, а (и) није баш вичан у „пипкању“ тастатуре... Не потцењујем ни Банетов мушки допринос, увек је добродошао...

Али и имена Маја, Миша, Ана, Слободан, Весна, Владимир, Милан, Гоца, Јелена, Гордана, Јасмина, Аделина, Драгица, Даница, Александра, Владо, Жељка, Вида, Добрица, Лана, Ђурђица, Павла, Валентина, Нада, Даринка, Сандра, Дамир, Зорица, Радмила, Мира, Споменка, Драгана..., подједнако су ми драга када их у непосредној близини мојих блог постова угледам... Могао бих још да наводим наводим или набрајам набрајам, али и ово је довољно за „илустрацију“ наше „овдашње“ занимљиве интеракције... Знам, ја, постоје и многи многи многи који само читају, али не јављају се; и њих посебно поштујем, јер лепо је и сазнање да – постоје!

Сада би било најбоље, да (још једанпут) љубазно замолим увек насмејану Биљану, да вам „преведе“ шта значи када изненада, у неком контексту, поменем здраву и корисну „поврћку“ – першун. Ономад сам јој на Г+ напоменуо и шта значи кад поменем ПАЛАЧИНКЕ а шта када кажем ПЕРШУН. Она је вероватно мислила да се само шалим, али брзо је прихватила те моје „форе и фазоне“. Јер, сви нешто скраћују, поједностављују, „смајлују“, „сјајнишу“, а ја се досетио (браво за мене!) па када сам „еКСтра“ добро расположен можеш да „радиш од мене“ шта год, али мени су само палачинке на памети.

А кад сам „сморен“ или ме неко „смара“ или једноставно журим па немам више времена за ћаскање, само поменем реч:...(?!)... Али, нећу вам ја рећи, желим да вам то „одгонетне“ Биљана, испод, у коментарчићима. Може и Снежана. Могу и сви који ме знају, ко први кликне у коментар... Ако баш они неће, знате ви добро ко ће вам сигурно рећи, ма знате, наравно – ја! Не умем да објасним, откуд ми те речи, али живот не бира речи! Оне се наметну саме: ствар је једино – нашег избора!

Зато, ако вам се овај пост допада или ако вам се пост не свиђа, потпуно имате право да се уместо коментара изјасните речима: „ПАЛАЧИНКЕ“ или „ПЕРШУН“ или „и ПАЛАЧИНКЕ и ПЕРШУН“ (ако вам тако воља!)... Најважније је да се, читајући овај пост, бар на десетак минута „удаљите“ од ове све чешће напете – свакодневице!

Ја сам то већ учинио, довољно сам се удаљио, на кратко, и по првој фотографији лако можете закључити, ако пажљиво погледате, да се то мени омиљено место (и) са профилне фотке, налази тамо где је и палмица усред базена, на грчком острву – Тасос. Већ годинама, пред сезону летњих одмора, тих десетак дана – мора, песка и сунца – уплатим знатно раније! Јутрос сам доручковао неколико „ролованих“ палачинки... А на першун, нормално, овде и не помишљам. Тренутак је да вас поздравим. (Захваљујем „вај-фају“!)  *Више утисака можда ћемо „поделити“ у нека (можда) боља скора времена!