МОЈЕ „НОУ НЕЈМ“

СТИХОНАЈАВА

„Плусевима“ ставили сте ми „на знање“,

да вам баш годе моји – стихови и риме.

Препознали сте моје искрено настојање,

почаствован сам веома – поносим се тиме.

Песмама својим, није ми корист – хтење,

не, не..., не тражим билошта – не никако!

најважније је наше узајамно – поверење,

јер оно се стиче тешко, а губи веома – лако.

Кад писцу дат је дар, да и римовано – збори,

леп манир је да стихове што чешће – „шерује“.

Лепа осећања, код читаоца својих да – твори,

све дотле, док у љубав лепоту и наду – верује.

* * *

Време нам

пркосно маше

одлазећи;

остављајући нас

да бежимо

из прошлости,

да јуримо за

будућношћу,

(и тамо и овамо...)

а стално смо,

ипак, у

садашњости

– само!

* * *

Човек живи,

хода по свету,

засађује свуда

– године,

као саднице.

Не може их

понети собом,

ал' зато, носи на

својим леђима

– година бреме.

Док време протиче

као обична река,

једанпут дневно

скрива га вече.

Оно ни тада

– не мирује,

наставља да тече,

залива саднице,

док на њима расту

разни плодови

– успомене.

Од тебе..., од мене...

од мене..., од тебе...

Остаће једном

заувек само

– година бреме.

* * *

Лист

када одлепрша са гране,

осмех

када заувек нестане,

година

када неповратно оде,

поток

када остане без воде...

Када успомене драге

време почне да брише,

нестаје нечујно све

и одзвања само ехо:

Никад више...

Више никад...

Никад више...!

* * *

Многе песме

тек започете,

остале су недовршене.

Започете могу бити

само једанпут,

јер пишу их ветрови

увек различити.

И живот их често пише.

Песма је у сваком од нас,

и она чека ветар – само.

Живот, не може да чека!

* * *

СТИХООДЈАВА

Мало је једна песма... Мало су две песме... Мало су три песме...

Тек четврта песма затвара вам очне капке, а отвара душу вашу.

Четврта песма грли вас изнутра, нико вам ништа тада – не сме!

Као из чаробне чесме, извире пета песма, и пуни до врха чашу.

*

П. С.

За овакву „форму“ поетског блог поста

инспирација је, опет, покретач једини.

Између блогера и читаоца – код мене је

тако – истина увек бива, негде на средини.