ДАМА НА ТРИДЕСЕТТРИ... (1. део)

Одмах да појаснимо наслов: превасходно је реч о даминим годинама! Очигледно... Нисте ваљда помислили да је аутор блога можда (по)мислио на грамофон и „33 обртаја“... (Ко данас од млађих зна шта су „33“ или „45“ обртаја?! А камоли „78“?)  Пууф(!), дама у једном тренутку „одлучи“ да убудуће има „свега тридесеттри“, „стане на њих“, и тачка(.). Није то нимало лоше, чак није ни „виртуелно“, али ипак постоје и „три тачке“ (...)!

Уосталом, није лепо даму ни питати за године (а још горе за килограме!), па и нећемо више о томе, јер ионако, све оно што следи, догодило се у једном веома веома – „чудесном сну“. И, да знате, нема много везе само с даминим годинама, већ о годинама – уопште. Мада, признајем, уврежило се да нама мушкарцима очи највише „зацакле“ када ћаскамо о дамама које имају те тајанствене „тридесет и три године“, шта год да тај број „представља“. Или, још прецизније, реч јесте о годинама, али о њиховој – правовремености! Некада је то ипак битније од свега; видећете...

У „сновима“ или на „друштвеним мрежама“, као да је то па нека разлика, их(!), нестварно је – и једно и друго. Можда некоме и није нестварно(?!). Има и таквих... Нема везе! (Грци би рекли: „Ден пирази!“) Ако вас бар мало (још) „копка“ какве су ми даме милије, открићу вам: ипак оне „на 33 обртаја“ – фине, смерне, умешне..., али у животу „вучице“. Научио ме тако сам живот. (Ако прочитате овај пост до краја, а биће за дан-два и наставак , и то ћете боље разумети!) ~ Овај сан је посебан, и као наставак наговештеног из виртуелног... Но, идемо на причу, овааај – на сан!

(Сањам ја, сањам...)... На том веома посећеном интернет спортском Форуму, већ после првог „виртуелног контакта“ с једном новом „виртуелном дамом“ (форумашицом) и објавом њеног првог кратког поста, ваљда „изазвана“ мојим оштрим „основаним“ опаскама које су се односиле на неког од (како коме?) „омиљених“ спортских коментатора, застао ми је „дах“, срце „закуцало“ неку милозвучнију мелодију... „Виртуелна стрела“. „Љубав на први 'виртуелни' поглед!“. (Да не кажем – „клик“!)  ~ То је то. Ето и мени „лептирићи...“ (!) – помислих. – Након годину дана проведених на Форуму. Од тог тренутка, било ми је некако пријатније када нам се „јусер нејми“ и „аватари“ нађу ближе...

Наравно, обоје смо били потпуно „закопчани“; свако из својих разлога, а и такав ти је правилник. Само „корисничко име“ и „аватар“... Она „незнанка“, а ја већ „познат“ на Форуму по својој бриткости у писању примедби. Многе „површне форумаше“ почео сам већ и да „нервирам“ својим постовима које су упоређивали и са „длакама у јајету“. Њу нису нервирали, напротив! Хтедох напоменути: Она је била у благој предности, уколико је то икаква – „предност“. Јер, имала је о мени као форумашу више „материјала за проучавање“.

Приметих да се и „моја дама“ највише задржавала на оном делу Форума, где сам и ја највише „боравио“... Помно је читала све што напишем, свако слово, сваку жаоку, сваки „двобој“; и одобравала моје „језичке примедбе“ (правопис, граматика, начин, дикција, интонација, терминологија, (не)знање, сувислост...) на рачун слабих спортских коментатора... И њу је много тога код њих нервирало. Поготово што су јој небулозама „кварили“ уживање док је посматрала тенис, фудбал... Воли спорт. Даа, видело се. Нормално, од таквог сно-сазнања и овај сан постајао је све милији, као мили-сан, од „првог кадра“, маа, од „прве клапне“... „Трудио“ сам се, колико год је у сну могуће, да га нешто случајно не прекине...

Трајало је неко време праћење и „пресретање“, по „ширини и дубини“ Форума. Развијало се спонтано. Било је довољно места (тема и подтема) за „скривање“. (Не могу о детаљима, још увек нисам тамо открио свој идентитет, па би се неко недобронамеран могао досетити!) Било је и начина за суптилно и интуитивно „разумевање“ и размену „порукица“. Убацивали би се, тамо и ту, и „друге“ и „други“... Уз сваки „обичан“ коментар или пост, промицали су и помагали и бројни и све присутнији разни „смајлићи“... Биле су то својеврсне скривене поруке, само нама разумљиве. Емоције. Осећања. Карактер. Расположење. Подршка. Разумевање. Стрпљење. Радозналост. Прослава. Спремност. Подсећање. Опрез. Границе. Наговештаји. Милиграмско „отварање“. Вешто одлагање „голицавих“ тема...

Брзо учење и откривање нових „тактичких“ могућности у шароликом форумском и форумашком „лавиринту“, ширило је и могућности да остали форумаши не могу да докуче интимније делове „ћаскања“... Понекад би подсетило и на дечије игре, скривалице, погађалице, нагађалице, „на слово на слово...“... И деца би позавидела на маштовитости и довитљивости. Било је баш забавно. Од самог обостраног напретка у „истрази,“ значајније је било не прекинути све извеснију и занимљивију „виртуелну идилу“. Преплитали су се неприметно: виртуелно у „сну“, виртуелно на „друштвеној мрежи“; виртуелно у „јави“... Требало је обузда(ва)ти толико тога „виртуелног“, а све је ипак највише зависило само од дужине трајања – сна.

Било је, мало је само рећи: лепо; као када се држиш с „неким“ драгим – за руку.  Док једног дана, обоје нисмо схватили, да се „зов јаве“ све више меша у нашу „виртуелну идилу“... Радозналост је све више бивала обострана, све очигледнија, нарастала је: уочљивија нежно одређена „женска“, од ограниченије мушке радозналости која је мало нагињала (хмм) и ка „похоти“ (?!). Почињала су и „питањца“ изокола, усмерена на „извлачење“ важних ситница из оквира „дозираног“ контекста. Као кљештима. Кад неко жели да „појача“ виртуелност само „малко“ удаљи део себе из контекста, па иако је реч о истинама, оне губе „чврстину“, ослонац, и само додатно збуњују! (Сан их још више прикрива!)

Ново недовољно искуство таквог „виртуелног односа“, било је обострана препрека проткана стрепњом да се неким неопрезним „питањцем“ не „претера“ и не наруши до тада „постигнуто“. Није свеједно непромишљено се „уплитати“ у још неоткривено и „јефтино продати своју кожу“, па се после кајати због наивности и брзоплетости... (Само да „виртуелна идила“ потраје што дуже!) Поверење се осваја „клик по клик“. Свашта се прича о друштвеним мрежама... Односи се исто и на млађе и на старије, и на мушке и на женске, и на искусније и на неискусније... Сви имају своје вешто постављене „дистанце“ које је веома тешко отклонити или „скраћивати“. (Још ако у сну хрчеш, па баш док сањаш. Незгодација!)

Спонтано смо прешли на опцију „приватне поруке“, јер било је готово немогуће сакрити од осталих форумаша све оно што нас је „прожимало“. За прелазак на „привате“, малу (али одлучујућу) заслугу имајле су и нечије „панталоне“, али сада и није толико важно ко их је од нас двоје први био „навукао“, јер у нашој стварној друштвеној средини, још увек се такве „одлуке и потези“ сматрају – мушким... Очекују се од „мушкарца“! И...(!), ни у сну то није увек баш најјасније... Али, у „виртуелној стварности“ или „у сну“, шта има везе ако женска прва „навуче панталоне“ и преузме одлучујући корак. Их, колико ме је само пута у „стварном животу“ женска прва пољубила. Женске тачно знају да процене тренутак: када да преузму „ствар у своје руке“. Непогрешиво! Тако је и код „виртуелних...“. Нема ту ништа лоше. „Трассс“, пољубац, па се ти, дечко, лепо мисли, и премишљај. И стварно, и виртуелно, и у сну... (?!)

Тек тада, преласком на „привате“, обострано су уследила и нека „друга питања“, много једноставнија и директнија. Аха, нестадоше, „на први клик“, сва та неспретна и несхватљива „мушка компликовања“ и „философирања“... Распршила су се у многим одајама дубоког сна! Радозналост је снажан покретач... Унедоглед... Категорија: време (часови, минути...), баш као и у сну (?), и вишесатно куцкање, куцкање, куцкање...

Те, „шта мислиш како изгледам“ – питала би Она... Те, „а шта ти мислиш: како ја изгледам“... Цццц...! – питао бих ја... Замишљао бих да је Она, као: „мало нижа, буцмастија, смеђокоса, веселе нарави, насмејана, привлачна, мало старија од осталих на Форуму, лепих црта лица, темељније грађе...“. А, Њој је, као, најбитнија била моја висина... Све више уместо одговора: ДА или НЕ (?!), једно другом смо упућивали крајње неодређен коментар, у стилу: „Цццц...!“...

Али, блискост је незадрживо нарастала, а милина у сну – неописива! Ни простор ни време више нису имали значај. Неизвесност је почињала да чини „бестежинско“ стање. Столица на којој сам седео, док сам у крилу куцкао поруке, као да се издизала и „пловила“– по сну... Свако ново питање је све брже отклањало неодређености, којих је још увек било... Додуше све мање и мање... Али, проблем и јесте био највећи, баш, што су управо тих неколико преосталих неодређености биле као „бомбе“; могле би све да упропасте. Маа, какве „бомбе“ (?!), биле су горе од „гутања жаба“, ако сте икада чули за ту – метафору...?! *(Наратор би сада рекао: Слути на стварни сусрет; могу само да вам кажем: Наставак у следећем блог посту – за два дана! ~ Брзо ће то!)