ФАСЦИНАЦИЈА ДО ЈАЈА

Фасцинација је обично велика површина са необично малом дубином. – Дозволићете ми да се не сећам одакле ми, одакле ми, одакле ми, ова мисао(?). Можда је и моја?! Можда неко моје давнашње искуство?! Хммм! Ко ће га баш све знати? Али, не брините, не губите поверење(!): „изгураћемо“ блог пост до краја... Ако мало и „запне“, најлакше га је скратити и написати да сам управо „само толико рећи хтео“. Уосталом, зар није довољна (и) само једна једина реченица, одма испод наслова, прва: ФАСЦИНАЦИЈА је обично велика површина са необично малом дубином. Зато је нисам ни ставио у наводнике. Бар док се не сетим, или ме неко не демантује, или „офира“!

Нећемо призивати „снове“ у помоћ. Мада и ово пишем – у поноћ! Прошетао сам шездесетак минута, а ФАСЦИНАЦИЈА, као појам, највише ми се „мотала“ око сенки мојег равномерног кретања, на тамном асфалту, од разних уличних светиљки и лампиона, шпалиром белих платана, мирне уснуле споредне улице. Понегде и „лековит“ мирис липе. Лепо „сложено“ и помешано, вечерње, разнолико и разноврсно, слика по слика, слично као на „гуглу плусу“, кад листаш „почетну страницу“ саткану од неодољивих нанизаних „фасцинација“ које нуде особе из „кругова“ које пратиш... И то је нека врста фасцинације, која одмара – и очи и душу.

Рекох, „шездесетак минута“ а не „око један сат“. Јер, замислите како је правописно погрешно када неко каже: прошетао сам „један сат“; значи, узео сат или га везао за канапче и „шетао га“. Тако ми то изгледа. Јер, сат је само уређај, „сокоћало“, какав год?! У Африци су ме ономад неки Кенијци уверавали (и) да је САТ само „ропски ЛАНАЦ данашњег времена“ (сликовито речено) а ми робови који тако „оковани“ робујемо времену, слично као некадашњи робови у време робовласништва (оковани у гвозденим ланцима). И, кажу, они најрадије време мере: изласком и заласком Сунца... Но, вратимо се на нашу „фасцинацију“! ... А, часовник (и он је уређај) мери часове... И време меримо часовима, минутима, секундама, десетинкама, стотинкама... Фасцинација временом(?!)... Идемо даље!

– Диши Драгане, диши правилно док убрзано шеташ, видиш да ти у плућима недостаје озон – сугеришем сам себи; било је и кише, а пред поноћ. Ето, да нисам овако „фино и лепо“ прошетао, и да нисам био „фасциниран“ лепотом прве мајске вечери, и озоном, можда ми се не би „десио“ овај блог пост о – фасцинацији?! Фасцинантно расположен, умало да закључим да је „фасцинација“ могућа колико год јој ми допустимо. Скоро као сањање отворених очију, ангажованим свим чулима, сасвим опипљиво...

Земунска горњоварошка мирна улица, стотинак метара паралелна од Дунава, дужине око два километра, и опет, навире она реченица: ФАСЦИНАЦИЈА је обично велика површина са необично малом дубином. Уклапа се, тачно, кад се математички израчуна, велика је то површина асфалта, али сенке немају никакву „дубину“, бар не у асфалту. Друго је у мислима, да не залазимо сад у машту или философију. Или, у градњу путева где се на коридорима „краду“ милиметри од дебљине асфалта; но, то су опет неке друге врсте „фасцинација“ које сврставамо у незајажљиве криминалне зараде, или већ...?!

Запазио сам да сваки покушај објашњења значаја речи ФАСЦИНАЦИЈА (lat. fascinatio) почиње на слово „о“: опчињавање, опчињење, опсењивање; опчињење, опчињеност; очаравање; очараност... Ваљда, зато што је најјаснији знак да смо нечим фасцинирани, када нам „падне доња вилица“ и усне се „претворе“ у мало („о“) или велико слово „О“, зависно од „количине“ – фасцинације. (Малко шале?!) Одлучио сам да прошетам и другу мајску ноћ. Морам! Фасциниран сам – поноћним фасцинацијама! Чврсто сам решио да овај блог пост „напуним“ до врха свим фасцинацијама, које ми се „појаве“. Иако знам да их има у непрегледним количинама, нећу се „предавати“ све док не „утолим“ своју блогерску упорност и радозналост. (Нека, нека, само се ви смешите! Фасцинација је чудо!)

Ред шале, па ред збиље, има примера и једних и других; да покушамо... Ако је на реду збиља, на пример, „Вукајлија“, објашњава фасцинацију смрћу код старијих особа: „Незаобилазна и необјашњива појава код становништва у познијим годинама. Потпуна јебена оптерећеност смрћу... Док нас, младе наследнике наших очева и њихових дугова, не интересује претерано та мрачна тематика – наиме, ми бисмо да живимо, а наше бабе и деде махом 'свршавају' свакодневно разговарајући о томе ко је, где, када и од чега умро...“ ... Потом, на другом месту, пише да где год „запну“ знање, разум и образовање у помоћ притекне фасцинација: Образованом човеку и комарац је музика, али оном другом, очараном, филхармонија узалуд свира Бетовена.

Исто тако: Примитивна свест од сваке опсене начини себи божанство. Од муње буде Ахурамазда, из олујног мора изађе Посејдон. ... Један петогодишњак је „здраворазумски“ закључио: „Фасциниран је онај који има фасциклу.“ ... Док је у неком вртићу забележено: „Ја сам фасцинирана како се не стиди да лупи прву глупост која јој падне на памет кад нешто не зна.“... На једном Форуму (преносим дословно), на питање: Шта значи фасциниран? Одговор: – Фасциниран? То је: уууууу, јеееееееее, ала сам одушевљен!!!!!! (Још само да додамо, оно: „дооо јаааја“) ... ~ После реците да нисам у праву када, по ко зна који пут, поновим реченицу: ФАСЦИНАЦИЈА је обично велика површина са необично малом дубином.

Фасцинација извире, извире, извире... Баш извире. И „затрпава“ нас... Из књига, из филмова, из позоришта, из дефиниција, из семантике речи, из естраде, из даљине, из таблоида, из спорта, из дубине, из „гугла“, из политике, са Фејса, са висине, са Андроида, таблета, „селфија“, са других планета, далеких сазвежђа... „Креативни тимови“ помно „проучавај“ човеков ментални склоп, широм планете. (Није параноја, не!) Увек претходи неко најновије „техничко и технолошко сокоћало“, далеко испред тренутних могућности човека, фасцинирају га, а онда након неколико деценија и најсавршеније истородно сокоћало пада „испод“ нивоа способности просечног човека, бива превазиђено, и човек тада губи интерес, постаје засићен, окреће леђа... Или, коначно схвата – заблуду, звану ФАСЦИНАЦИЈА.

Док „древне“ фасцинације – уметничким делима, архитектонским здањима, вајарским контурама... – трају (и) вековима; текуће фасцинације – фудбалском лоптом, аутомобилима, селфијима... – највећма трају све краће и краће... Мислећи људи тврде да ће једино у области религије, фасцинација трајати још вековима, дуго дуго, исто као што већ траје вековима...!? Надживеће ововремене и временодолазеће „фасцинације“. Значи, чим је помињу, и религија је својеврсна – фасцинација!

Данашњи родитељи и прародитељи су савременици појаве ТЕЛЕВИЗИЈЕ и фасцинације „тевеом“, који је више од пола века држао народ прикован за фотеље. Носиоци ТВ програма били су најбољи сценаристи, редитељи, камермани, уметници, новинари, „теве“ лица... Сада људи већ масовно окрећу леђа „тевеу“. И не јуре толико да гледају „теве програм“, јер имају друге савременије медије: портале, „онлајне“, линкове, (корисне) друштвене мреже (не деструктивне!)... Могу да се информишу брже, прикладније, разноврсније... А ту су се „преселили“ сви стручнији људи дојучерашњи носиоци класичних писаних и електронских медија. Остали су претежно они што их сврставамо у „другу лигу“ – површни, недовољног квалитета, некреативни, превазиђени, естрадни, неписмени... (Испада: „што горе, то боље“!)

Остале су на „тевеу“ још многе другоразредне естрадне и таблоидне емисије, „ексклузиви“, „експлозиви“, „папараци“..., серије, такмичења талената, „сажвакане и прежвакане“ информативне емисије, ријалити, „рибе“, „фрајери“, фарме, „велика браћа“ и још и још и још... (Теме за нове блог постове, „кол'ко 'оћеш“!) Тим путем, естрадни менаџери (и тајкуни) на лак начин задовољавају укусе просечних површних лењих гледаоца, који више не спадају ни у спектаторијум (гледаоци „тевеа“), већ у „ХОМОпријемнике испред ТЕВЕпријемника“... У стилу нешто као: „леба и игара“ (више „игара“!). Жалосно, ионако „успорене“ мозгове, такви медији успоравају и чине „преспорим“. Испадају из „ритма“... То доводи до отежене комуникације и унутар једне генерације, и између генерација; све се теже „разумеју“, све се мање поштују, све се више удаљавају, све су мање толерантни и трпељиви...  Јер, једни су „убрзани“ а други „успорени“. Систем вредности! (Удаљисмо се на тренутак од основне теме: „фасцинација“!)

Немојте се љутити, али поновићу још једанпут, само једанпут, ону реченицу с почетка блог поста: ФАСЦИНАЦИЈА је обично велика површина са необично малом дубином. (Нећу више, јер завршавамо ово „фасцинирање фасцинацијама фасцинираних“.)  Питам се, на крају, и: Да ли је ово више опомена, препорука, (у)казивање..., можда само оглед „игром речи“... Можда само једна једина реч – ФАСЦИНАЦИЈА – и есеј (оглед!) који ће нас потаћи на многа размишљања! А ви, и ви поставите себи питање: О чему да „фасцинирам“?!

За сам крај блог поста (п)оставио сам, однекуд се сама појавила, скоро непојмљиву „фасцинацију“, више као корисну или промишљену поруку: Фасцинација са Авалског торња није поглед са Монпарнаса. У фасцинацији са Авалског торња човек је, ето, Месија који ће да хода по води Саве и Дунава и да са пар риба нахрани гладан српски народ. (Е, да је још речено „...са пар рибица...“, стварно бих био фасциниран – „ДО ЈАЈА“!)