СНОМ ГОСПОЂИЦУ СПОЗНАЛА

(Спознање: Када се постаје – госпођица?!)

Може у сну, може-може, и да се пораста, (али) и – одраста... Некада, током сна напрасно одрастеш... Бљеснеш! Једна (млада) девојка, тада гимназијалка, баш тако је „спознала сопствени преображај“, у току необичног сна који је сањала сасвим мирне ноћи, након веома бурних дана... Оно „млада“, ставио сам у заграду, да неко не би можда помислио: плеоназам (али није!)... И „порасла“ и одрасла и „постала“ – Госпођица (са велико „Г“)! Само у једном једином – милиграмском сну.

Не бих никада сазнао, наравно, да ми се није тог јутра поверила, истог преподнева, након те ноћи, када је сан (од)сањала... Било је то, у гимназијском дворишту, на великом школском одмору, док смо ходајући заједно грицкали јед(и)ну перецу... Толико ми је веродостојно сан причала, уживљавајући се у сваки детаљ, присећајући се сваке нијансе боја, сваког лика, сваке речи, геста, ситуације... Уствари, једва да сам је и слушао, више сам је гледао у прелепе кестењасте очи... Свиђала ми се! Тада сам, баш баш, „проклињао“ школско звоно, јер је прекинуло идилу... Прошло је подоста година, а тај сан, иако га никада нисам у потпуности разумео – није избледео. Био је део Ње.

Тај сан о порастању, одрастању и постајању..., до сада „нетакнут“, поделићу сада с вама. Некоме ће свакако користити. Некој (младој) девојци, данас, која вероватно није ни свесна да ће у посебном тренутку (али, када?) постати Госпођица; само: који је то тренутак!? Али, и већини (младих) мушкараца који би требало да поведу више рачуна о нежности и осетљивости свих девојчица (и девојака) које их окружују, у тинејџерском узрасту...

Да ли постоји тај тренутак, кад девојка, још увек помало девојчица, постаје свесна преображаја у – Госпођицу. Тај тренутак, девојчурак може (?!) да примети и осети – сањала или несањала, поверила се некоме или неповерила... Заправо, и не постоји јединствен тренутак, да би га оне могле „непогрешиво“ наслутити, осетити, препознати... Рекох, само га „нова Госпођица“ може (кад тад) разоткрити, сачувати у себи, умотаног у латицу сопствене несигурности... Али, многима тај тренутак остаје – непрепознат. Једноставно, али, тако је...

Нисам је тада прекидао, док ми је необичан сан причала... А, сањала је: свој период детета, девојчице, ученице, средњошколке, бруцошкиње... Период одласка на часове клавира, хорског певања, пливања, тренинге кошарке, чак и „пикање“ фудбала са дечацима... Помињала је и биоскопске, позоришне и остале представе које је редовно посећивала. Била је и на скоро свим важнијим концертима у граду. Кроз сан су јој пролазиле и слике с многих путовања, одмора на мору или планини... Само се у једном тренутку запитала: „Откуд толико садржајан сан...!?“  Шта ју је на такав сан – по(дс)такло!? Осећала је само, да је то морало да буде нешто веома веома – важно. Али, шта...?

...Двадесет и пет година касније, на јубиларном окупљању генерације која је тада била матурирала – „сви у једном дану“– скоро су се сви одмах препознали... Ћаскали су, испред ресторана хотела, онако исто раздрагано као некада на великом школском одмору. Још док нисмо били ушли у салу, одмотао сам перецу, купљену у омањој пекари, недалеко од (нашег) школског дворишта, где смо и раније куповали укусна пецива... Можете само да замислите њене крупне очи, боје кестена, и сјај у њима, када је угледала то округло прстенасто пециво – омиљену (јој) перецу... Увек је она желела прва да откине или одгризе парче, па је онда препуштала мени да и ја загризем... И увек је бринула да мени остане бар залогај више, јер тада сам тренирао фудбал, па је говорила да мени треба више енергије... Обома је то онда био најслађи дневни оброк! Спонтано ме је подлактила и када је сажвакала и прогутала први залогај те переце, значајно се „накашљала“, мало замислила, и рекла: „Знаш чега сам се сетила..., оног сна, сећаш се?“. Гледао сам је помало изненађено, али предухитрила ме, јер и ја сам хтео њу да подсетим управо на тај исти сан...

– Знаш, тек недавно – трудила се да ми објасни – схватила сам поруку оног необичног сна... Тада ме је школско звоно и у сну (и у јави) прекинуло, па је сан остао и недовршен и неиспричан до краја...  Али, пре пар недеља моја кћерка гимназијалка „утрчала“ је у наш стан на деветом спрату и још с врата ми узбуђено и нестрпљиво објашњавала, шта јој се управо десило. Па, опет наставља, у даху, да преноси све од речи до речи:

Знаааш, мааама, пролазим сада испред улаза у нашу зграду и комшија ме је први поздравио са „Добар дан, Госпођице!“...  Тамана приђем нашем улазу а други комшија ми отвори врата и каже „Изволите, Госпођице!“... А пред лифтом, трећи комшија који је такође чекао, отвори ми врата од лифта и само покретом руке показа ми у стилу: „после вас“, ваљда је и он хтео да изговори оно – Гоооспођицеее (!), али је деловао мало збуњено... Како то (!?), а до јуче сам ја све то прва радила и изговарала: ...и „Добар дан, комшија““ ... и „Изволите, уђите!“ ...и „После вас ћу, у лифт“...

– Није ми било тешко да јој објасним – вратила се поново из „индиректног“ у „директан“ говор – да је управо постала: Госпођица! А мени је требало двадесетак година да схватим да сам ја „постала“ Госпођица, баш у оном сну, што сам онда покушавала да ти испричам. Нисам успела да ти допричам... Нема везе!

(Климам потврдно главом, али свестан сам да ће ми сигурно требати следеће окупљање генерације, на следећи јубулеј, боже здравља, па да схватим њено накнадно „тумачење“ оног нашег „важног“ сна... Дотле ћу највише размишљати о научној грани која се зове – комуникологија...!)

– Знам, једино... – дођох и ја напокон до речи – да си увек сматрала да смо ми мушкарци мало „тупсани“ (на шта смо се обоје и овога пута слатко насмејали)... Тада ми није било ништа јасно... Тек сада почињем да схватам да сте ви девојке увек биле веће паметнице од нас момака... Једино што нам је као „сметало“, и тада и нешто касније, јесте што је госпођица увек ишла с мамом и татом, а (тек) госпођа с мужем... (Опет, смееех! Сада, ваљда, на ову моју накнадну – глооопост!)

Пренуо нас је из „занимљивог присећања“, глас бившег разредног старешине, који је, баш као и некада, шаљиво добацио: Ајде вас двоје, „закаснићете на час“, одавно је већ звонило...  Из тог нашег „вечног сна“ пренуо нас је (али стварно!) спонтани другарски „аплааауууззз“..., и леп „хорски“ смееех за почетак јубиларног сусрета и дружења, и подсећања на дане гимназијске. На дане нашег (незаборавног) порастања, (наглог) одрастања и (јединственог) „преображаја“... Није нам баш било тада најјасније: шта је спознаја? Многима није то најјасније ни данас! (Но, не смета!)

*

Зарекао сам се, након растанка (хмм), накнадна памет (!), да ћу на следећем јубиларном окупљању – пола века од матуре – покушати још једанпут да појасним „то око сна“ и „госпођице“ (када постаје?); никако да „сложим све коцкице“... Или, Она „н'уме“... (Хиик!) ... да објасни. („Јутро је паметније од вечери.“ – закључујем!)... И, махнем отежалом руком: ТАКСИ !!!