ХЛЕБ РАМБА АМАДЕУСА

Дува наизменично час ветар а час поветарац, час у једном правцу, час мало промени правац... „Ваздух“ носи повећи изгужван пожутео лист новинског папира и „мота“ га око ћошка градске куће на углу, поред аутобуске станице. Поиграва се... Спусти га скроз ниско, да додирне асфалт, па га одма вине до висине кућних прозора... Туда пролазе ученици, углавном „клинцезе“ и понеки „клинац“. Мота им се папир око ногу. Једна девојка хтеде да „улови“ то парче новине, вероватно да би на њега села, јер је у то доба године бетонски степеник куће у изградњи још увек хладан... Али, одлете изненада папир на другу страну улице. Оде и препун аутобус градског превоза, са стајалишта, низ улицу... Накратко „опустело“. Једино, онај исти новински лист поново прелеће улицу, враћа се, и заглављује се између две ниске збијене зелене тује... Остаде ту „заробљен“. Нисам могао да одолим, проради у мени нека врста списатељске радозналости, и пођем да га „одглавим“ и прочитам шта је на њему написано а толико „неухватљиво“...

На тој отргнутој повећој новинској страни, скроз десно, наслов: „РАМБО АМАДЕУС САВЕТОВАО СРЕДЊОШКОЛЦЕ И ПЕКАО ИМ ХЛЕБ“... Гледано уреднички: запажено место у листу! Висока трећа страна. Датум у углу новинског папира био је „бајат“, пар година уназад; сигурно негде било велико спремање, бачен међу старим стварима, па га ветар „ишчупао“ из препуног контејнера за смеће. Гледам даље. И читам кратке реченице, а тон им је био прилично строг и „заповеднички“(!)... „Бавите се озбиљним стварима. Угасите телевизор. Учите. Овладајте вештинама. Храните се здраво. Окрените се природи“... Говори тако певач Рамбо Амадеус, на трибини, под називом: „Како да нам буде боље, уз мало добре воље!“, у одабраном Дечијем културном центру... Све то Амадеус повезује са саветима како да се млади људи (из)боре против разноразних наметнутих услова и „глобалних катастрофа“ које нам све више прете.

- Образујте се, читајте. Уметност нека вам буде само хоби. То вам кажем као неко ко је успео у том свету. Мене душа боли што сам године провео производећи неке будалаштине, да би ми се омладина дивила, а заборавио на чињеницу да сам као клинац побеђивао на такмичењима из математике и физике и на ко зна који начин могао да допринесем друштву...

... Да ли до тинејџера допиру савети и других учесника чија су казивања била веома корисна: Најопасније је да губе време, падају у депресију и чекају да им прилика падне с неба; они имају једну реч, која све то обједињује: „БЛЕЈАЊЕ“... Како време напредује све мање ће бити важно шта сте завршили, а све више шта стварно знате да радите, чиме сте стварно овладали... Вероватно ће се сав новац вртети око енергије и производње хране, па можда зато не треба продавати у бесцење земљу коју имају њихови родитељи или бабе и деде, јер ће им и те како затребати... Можда ће у блиској будућности „преживети“ само они који су негде „на своме“ створили оазу (услови за живот!)!

Док су на Трибини средњошколци о свему томе спонтано разговарали и износили (и) своје мишљење, спонтано се ширио неодољиви мирис домаћег хлеба, којег је Рамбо Амадеус својим рукама умесио, за ту јединствену прилику... Тинејџери ће занимљиво и корисно дружење сигорно дуго памтити, јер чули су „реалну причу“ и не само осетили, већ и пробали – „надреални укус(!)“ Рамбовог хлеба... И очима и душом.

*

Посматрајући понашање тинејџера приближног узраста, свакодневно (и дању и ноћу), и уочавајући њихове најчешће реакције на „изазове“ који их окружују, чини (ми) се да је све ово, ипак, негде између – јаве „блејања“ и сна...?! (Жао ми је, али мањка ми оптимизма!) Јер, има међу њима и „учљивих“ и „неучљивих“ и оних који никако „не могу да добаце“... УЧЉИВ може да научи и можеш да га научиш. НЕУЧЉИВ нити може да научи нити можеш да га научиш. Понеки, а има и таквих, НЕ МОГУ ДА ДОБАЦЕ, али, баш никако! Ови последњи највећи су проблем, а има их довољно – баш баш свуда! И, све хоће (ако може!) пречицом – „преко ноћи“...!?