СТАТУС СЛУЖБЕНОГ ПСА

У посебној „фасцикли дневне поште“, пре више од три и по деценије, на радном столу команданта једне од ранијих највиших војних формација – армија ЈНА – било је и писмо исписано руком, веома читљивим рукописом, пристигло званично, из удаљеног пограничног гарнизона ЈНА, у југоисточном делу тадашње Југославије; иста просторна одредница важи и за данашњу Србију. Адресирано „на личност команданта“, искусног и уваженог генерала са „три звездице“. Потписао га је подофицир, заставник прве класе, један од оне врсте људи без којих се тадашње успешно функционисање војске као организације није могло ни замислити.

Регрути који су тада служили војни рок, по одслужењу војног рока, од свих ликова у тадашњим касарнама и гарнизонима ЈНА, највише су памтили своје – заставнике. Широм света, у армијама, оруж(а)ним снагама и војскама готово нико није имао такав профил старешине: и отац и мајка и брат и другар и командир и „човек за све“... Ми смо у нашој народној армији, која је била међу „најјачим војним силама“ на Балкану, у Европи, на свету..., имали сасвим довољно заставника. Значајан је био и њихов допринос! Службовали су на караулама, острвима, радарским станицама, бродовима, аеродромима, међу падобранцима, рониоцима, у позадини, командама... И да не „одуговлачимо“ превише ову необичну причу. Да одмах „пређемо на ствар“: заставниково писмо генералу!

У недугом али директном писму, којег је наш главни јунак, времешни заставник прве класе, веома искусан, мудар и правдољубив, насловљено као МОЛБА, писало је: „Молим вас да мој статус подофицира ЈНА преименујете ургентно у статус „службеног пса“. Јер, (1) службени пас има сваки дан следовање обавезних 150 грама меса, а ја меса немам редовно; (2) службени пас има удобну кућицу, а ја немам никакав стан; (3) службени пас има формацијски задуженог војника – „водича службеног пса“ – који о њему непрекидно брине, вежба га свакодневно, тренира, шета, обавља његову хигијену..., а ја сам самцијат и углавном препуштен сам себи; (4) службени пас има редовну ветеринарску негу и прегледе чим устреба, а ја немам ни „одабраног“ лекара, нити...; (5) службеном псу је тачно одређено дневно ангажовање – сатница, а мене с опроштењем „како се коме дигне“, и дању и ноћу... * Ускоро ћу у пензију, па ко велим, да правовремено „решим свој статус“... У нади да ћете ми изаћи у сусрет и што пре мој садашњи статус преиначити у СТАТУС СЛУЖБЕНОГ ПСА, неизмерно бих вам био захвалан. Не тражим ништа више од онога што припада обичном – службеном псу. С поштовањем...“.

...Чита командант армије писмо, једанпут, двапут..., гледа у писмо, гледа... Зна „дотичног заставника“ лично, „у главу“; зна да је често био спреман и на шалу... Али, и да је целог свог радног века само поштено радио, био самопрегоран на сваком свом радном месту, уградио цео свој живот у одбрану отаџбине, бринуо о сваком повереном му војнику, самоодрицао се годинама и деценијама приватног живота, био непрекидно човек највишег поверења... Много много више, него што путем писма тражи од своје отаџбине. Узалуд је, изгледа, заставник очекивао да ће они који су ресорно задужени, правовремено решавати и оно што њему припада, по „позитивним“ прописима и законима који се односе на „активног припадника ЈНА“... Само основно!

Али, написати такво писмо команданту армије, свом највишем претпостављеном...?! Довољно је генерал био искусан, јасно му је било да није реч само о „голој“ шали. Иза сваке заставникове речи провејавала је очигледна огорченост. И одлучност. Скупило му се све, у дубини душе. Покренуо га је опори осећај запостављености и заборављености. Неправда... Кад је заставник, иначе веома трпељив и скроман човек, одлучио да се на такав начин обрати, онда је ствар била превршила сваку меру. Командант, и човек у њему, промишљао је сваку заставникову написану реч. Види да је човеку догорело – и стрпљење и незадовољство и нада...

Било је дошло до низа грешака, и људских и службених и којекаквих... Истог дана, командант армије је наредио састанак са „уским кругом“ одговорних сарадника. Задатак је био кратак и јасан, командантски: Решити хитно заставникове проблеме, по свим наведеним тачкама. Рок: седам дана! И, додао сарадницима усмено: Када позовем заставника „на кафу“, и саопштим му одлуке Решења, хоћу да човек буде – задовољан!

Реч „задовољан“, на свом радном месту, у систему и организацији рада, у следујућим принадлежностима, у животу уопште..., како отуђено и збуњујуће данас звучи(?!). Хмм, бити задовољан човек?! Шта то данас значи? Прво помислимо на материјално, нематеријално, и низ других наметнутих нам „вредносних“ глупости. Запљусне нас очас море поремећеног „система вредности“... (Ааууу, где олако – одлутасмо!)

*

Легенда и анегдота о заставниковом тадашњем истинитом писму команданту армије, о „чувеној молби“ за променом радног и животног статуса, „кружи“ и дан данас. Приликом другарских окупљања увек се понеко сети да причу изворно преприча. Чисто да време не би учинило своје. Да је не прекрије патина заборава. Заставник је то био заслужио, и све их је био „задужио“. Јер, брже су после тога решавани људима и многи други њихови оправдани захтеви и незаслужени проблеми...

Но, нити данас више постоје онакви ветерани заставници, нити би данас имали коме да напишу онакво „убојито“ – писмо! Не само зато што, слично садржају оног Маркесовог романа: „Пуковнику нема ко да пише“..., већ..., већ... Ма, ваљда смо се сасвим довољно разумели! ... Вољно!