ЈАаКО ЈАКО ЈАааКО

Габријел Гарсија Маркес (1927-2014)

АЛХЕМИЧАР РЕЧИ, творац магичног реализма: „Није тачно да људи одустају од снова зато што старе, већ старе зато што одустају од својих снова.“  (За СЕЋАЊЕ)

*

(„Бољи“ наслов: ЈАааКО СЛАБО – ЗДРАааВО БОЛЕСНО)

Аутобус градског превоза на линији 706. Осредња гужва… Има још до Земуна, тек скреће са Бранковог моста. Због радарске контроле аутобус „пузи“, могао би њим да управља и „аутоматски возач“. Да ли вам се некад деси да мало дремнете полуотворених очију, чак и „стојећки“, то је оно кад као гледате а сасвим друге слике се „милиграмски“ провлаче испод ваших трепавица. Скоро као снови од свега неколико делића секунди, а чини се да су „као вечност“.

Има и лепших снова, али већ неко време носим у себи дозу горчине због тога што никако да пронађем механизам како да „хипнотишем“ неке коментаторе фудбалских утакмица а да им, при том, не наудим ментално. Вечерас жељно очекујем један европски фудбалски дерби и већ ме спопадају жмарци, али не због лепоте и неизвесности фудбалског спектакла, већ опет због извесне помисли да ће ме извесни коментатор добрано изнервирати… Извесно! Његов неновинарски и естрадни начин изражавања (!), његови нефудбалски дикција и интонација, његова неодговарајућа (не)спортска терминологија, његова несувисла таблоидна „статистика“, његове неподношљиве поштапалице које су последица „инвалидности“ језика услед недовољног познавања правописа и граматике..., и све то зачињено његовом умишљеношћу, нарцисоидношћу, надобудношћу... Мало ли је?!

Онда, почнем да замишљам, не могу рећи да сањам, јер би свако могао, с правом, помислити да сам мало неозбиљан. Али, ипак, да бих могао да замишљам – унапред оно што ме чека кад вечерас будем посматрао директан ТВ пренос – морам најпре сам себе да убедим да, уствари, „сањам“... Чини ми се, као да почињем да „пратим“ утакмицу (тек) од седамнаестог минута... Јер, већ ми је „мука“ када га слушам (тог спортског коментатора) како се у првом минуту у првој реченици обраћа спортском спектаторијуму (то су гледаоци „тевеа“; фр. spectar = екран) са „Поштовани аудиторијуме!“ (а, то су слушаоци радијског програма; audio = звук)... Маа, све саамо елементарно незнање; не умеју да „убоду“ ништа а правилно...!

…Ударац из угла („корнер“) ЈАКО добро изведен… Лопта лети у ЈАКО високом луку на другу стативу… Голман је ЈАКО добро постављен али само погледом прати лопту… Противнички голгетер који има ЈАКО изражен одраз и ЈАКО истанчан осећај за време и простор („тајминг“), упућује ЈАКО ЈАКО СЈАЈАН ударац главом а лопта ЈАКО снажно пролеће испод пречке и ПОТПУНО ФАНТАСТИЧНО завршава у мрежи… Фе-но-ме-на-лан гооол!

Неко ме у проласку ка средњим вратима „зглобног“ аутобуса малко „очеша“ по лакту и учини ми се да приметих у лику те постарије госпође своју бившу наставницу српског језика. Као да ми допире њен тихи шапат у правцу левог увета, краћи и од сна: немојте погрешно да употребљавате придеве, епитете, одреднице… Не трпајте, на пример, реч „ЈАКО“ тамо где јој није место, шта више, то је једна од приметнијих „фронцли“ у нашем језику!? „Пара уши!“. „Гребе“... Имамо ми (и) речи које су исправне а могуће, као: ВРЛО, ВЕОМА, МНОГО… и још доста одговарајућих „појачавача“ који могу у тај контекст… За навек упамтите – казивала је наставница – никако не употребљавајте пречесто реч ЈАКО, а ако вам тренутно и није најјасније, верујте ми, сам живот даће вам потпуније одговоре и појашњења. Чим су се врата аутобуса „залупила“… Опет клај-клај, и поново онај познат коментаторов глас, из „дремке“:

…ЈАКО мало је још остало до истека „зауставног времена“ (ух, кад би се и Овај могао зауставити да не „смара“ са: ЈАКО… ЈАКО… ЈАКО…). Било је ЈАКО ПУНО шанси али ЈАКО МАЛО правих прилика за гол! … Док гледамо фудбалере, све изгледа као да је ЈАКО ЛАКО урадити с лоптом на терену, све оно што нам се у пракси иначе чини да је ЈАКО ЈАКО ТЕШКО...!

До сада је аутобус ишао: ЈАКО ЈАКО споро, па одједанпут: ЈАКО ЈАКО брзо, у равномерном ритму: горе-доле, у „жутој зони“ пута… До центра Земуна није била ЈАКО велика гужва, али испред Хотела „Централ“ јесте. ЈАКО ПУНО их ту преседа у друге аутобусе, највише школараца који су ЈАКО ЈАКО бучни…

Ух, добро је да сам се сасвим „расанио“. Да нико, осим мене, не чује ове „резанце“ од српског језика… Ма, који фудбал, који необразовани фудбалски коментатори, који (?) су они „загађивачи“ нашег лепог и јединственог језика, које су они језичко дно… И, како више могу (и) да замислим себе да лепо седим у фотељи, удобно смештен, и с нестрпљењем… НЕ, не, и не...! (Естрадна таблоидна разорна тортура на наш ментални склоп! Мени је јасно, а како 'те ви?!)

Боже, какав би ово био ружан сан… Најсупротнији од – најлепшег! Не, не, не!!! Боље што сам (пре)стајао на ногама, све време вожње. Не смем ни да помислим..., да сам у аутобусу случајно – седео(?!).

*

(Није сан!) ... Онда се, ако се (?), чудимо: откуд грађани Србије (поготово „учени“!) листом не умеју правилно да ЗАХВАЛЕ, да кажу ЗАХВАЉУЈЕМ, или (једноставно) ХВАЛА... Него (скоро сви, медији, скоро свуда, на свим нивоима...) изговарају, а да не разумеју довољно: „ЗАХВАЉУЈЕМ СЕ“, што има сасвим супротно значење, као у математици „с предзнаком минус“ (због оног „... СЕ“), и значи: НЕ ЖЕЛИМ („захваљујем СЕ“)... Или, још горе, и веома погрешно: ПУНО ХВАЛА односно ХВАЛА ПУНО, јер „пуно“ може да буде буре, корито, лонче...; и „пуна“: капа, „шапка“, шерпа, шака, канта..., а ако већ желимо да учтиво нагласимо и „појачамо“ реч „ХВАЛА“, онда се лепо каже: МНОГО ХВАЛА, ВЕЛИКО ХВАЛА... Никако, не може да се каже: пуно ХВАЛА!!! ~ Али, као из ината, где год се окренеш, само одјекује „ружичасто“: ПУНО ХВАЛА и ХВАЛА ПУНО... (Извините, морао сам ово да (на)поменем, јер постало је веома много врло – иритантно!) ~ „Површни“ ће можда рећи: „Све је ствар избора“?! ... (no comment)