НАМЕРУ НЕ ОТКРИВАЈ

Ни у „веце“ када кренеш, никоме не казуј за ту намеру! (Наравоученије!) Поготово ако си на послу, у великој канцеларији, окружен „виспреним“ колегама, а постоји само један тоалет – једна „веце“ шоља. Маа, било где да си, и пожелиш да скокнеш „поради себе“: не казуј то никако никоме! Намеру не откривај! Већ, најбрже и најједноставније, без икаквог израза на лицу или стискања сопствених препона или већ... Правац, најкраћим путем и (по)моли се да „веце“ није већ заузет или да не постоји ред испред. Зато, немој да чекаш последњи тренутак (!). Мораш увек имати резерву времена. Него, чим ти се „при'оћа“, све полако прекидај, осмотри своје окружење, прави се као бајаги невешт..., ваљда бар толико знаш да (од)глумиш?! Мајковићу, твоја је кожа у питању. Тачније: твоја је бешика. Коначно, има ситуација да и „када стигнеш на време, већ си закаснио!?“.

Питате: „Откуд ми сад (па) та тема?!“. (...) Ае, нисам ја од јуче, живот ме свашта и свачему научио. Понешто сам и сам „платио“, али већину тога учио сам – мудро – из туђих искустава и грешака... „Шта је ту толико мудро?“ – опет питате. Него шта, него мудро. Полако, испричаћу вам, кратка је прича, зато мало и „развлачим“, нећу баш јефтино да је „продам“. Уздам се и у „чињеницу“ да сте већ стекли довољно поверења у корисност и сврсисходност мојих блог казивања... Хааах! Још нешто, ова прича није од јуче, ихааахааај...! Али, (ни) не застарева!

...Канцеларија заједничка, повећа, претрпана радним столовима; на столовима фасцикле, папири, новине, погодни сувенири, шоље и шољице, вазе, шкољке, каменчићи, пепељаре (тад се још и дуванило и димило)... Многе од тих ствари могле су послужити и за „притискање“ папира, да не „одлети“... Од технике: писаће машине, понеки транзистор, зидни сат на навијање, хефталице, бушачи за хартију, штипаљке, оштрачи за оловке... У закључаним фиокама: печати и јастучићи и мастило, восак и конац за печаћење, упијачи, разни „драгоцени“ канцеларијски материјал, резерве, и још резерве... Најдоња фиока обично је служила за „клопу“, била је пуна мрвица од хране; ко је шта имао да понесе од куће... На зидовима: календари, постери, таб(е)ле и таб(е)лице, статистика, графикони, мапе, планови... Добро, де, била је на зиду, на одређеном месту, и „формацијска“ урамљена фотографија Друга Тита.

Ах, да, важно је за причу, на сваком столу, скоро испред свакога, постојао је и један од оних фамозних црних телефона, „локала точкаша“, којим те неко могао добити окретањем „троцифреног“ броја, а реткост је била да неки од њих има и „излаз на нулу“. Више су ти телефони служили за „једносмерне разговоре“, да шеф увек може да те „цимне“, или за међусобно, за између канцеларија. А кад је шеф с друге стране жице (?), никад се не зна, боље да телефон не (за)звони двапут; брзина, брале... Није то баш било много „здраво“, јер: шта ако те у току дана „друг шеф“ не позове ниједанпут, а ти „запет ко напета пушка“, или „напет ко запета пушка“... Свеједно! То би већ било забрињавајуће. Нездраво „скроз наскроз“.

Ето, тако је отприлике било почетком друге половине прошлог века. Можда сте, неки од вас или ваши (пра)родитељи, и лично доживели или сте гледали само на „тевеу“– репризе емисија и серија из тог „незаборавног“ времена. И, ево, дођосмо до „суштине“ саме приче!

Још није примакла ни пауза, хмм, као да „веце“ може баш да зависи од времена предвиђеног за паузу, па да човек лепо „повеже“ – маренда, сок, „веце“, кафа, приватно... (Редослед небитан.) Мислим, пре свега, на одлазак у „веце“... Млади колега, чим је проценио да му је згодан тренутак за „веце“, а и „навалило“ му, онако, безазлено полугласно изусти како би морао до „вецеа“. Чуо га нешто старији и „искуснији“ колега коме се такође ишло на то место „поради њега“, па седећи за својим столом, лежерно узе телефонску слушалицу и окрене „троцифрени број“, након чега зазвони телефон на столу оног млађаног „несрећника“ и чим је онај то чуо брзо се врати, „поломи“ се да подигне слушалицу „из прве“ и изговара: „Ало... Ало...!“ ... Ту... ту-ту...(!)... Док се он „сукао“ око телефона, поменути „префригани“ старији колега је иза његових леђа тихо и нечујно већ напустио канцеларију и брзим корацима се упутио ка „вецеу“ и, наравно, стигао први, „на кварњака“, баш како је био и наумио.

Спустивши слушалицу, уверивши се да је „веза пукла“, млади колега упутио се ка „вецеу“, готово трчећи. Кад тамо, врата затворена, забрављена. Куц... Куц... Куц... „Ево, само тренутак!“ – чује се изнутра „вецеа“. Препознавши глас старијег колеге из канцеларије, замолио га је да пожури, јер „само што није пустио воду“... „Ево, брзо ћу!“ – чује се изнутра. Још онај унутра и звиждуће. Иритира... Таман кад је „млађани“ намерио да јаче залупа на спољни део врата, брава се помери и излази из „вецеа“ колега с којим дели канцеларију, блажено се смешећи... Отреса полако влажне руке... Готово се „заглавише“ на вратима „вецеа“...

И, није сада толико ни важно, како је млађани службеник прошао у „вецеу“; млад је, све то „јуначки“ је поднео и издржао, али извукао је једну од најважнијих поука у дотадашњем и будућем животу: Не говори никоме где си пошао, чак ни када у „веце“ идеш! Јер, увек те неко може - предухитрити.

„Стратегијски“ гледано: информација је увек била (и биће!) - највеће богатство. Ко поседује информацију тај је моћан, тај влада, тај побеђује, тај је „утицајан“, тај први (пре)стиже... Тај пре тебе и у „веце“ може да стигне! ... Ето, видите (!), а све је изгледало само као обичан канцеларијски штос. Зар, не? (И, чича мича готова прича!“.)

*

Таман када сам помислио да је ово поучно искуство са канцеларијским колегама и „вецеом“ довољно за причу о „конспирацији“ на радном месту, наиђох и на кратак текст на „онлајну“ где су промишљена још четири корисна савета. О стварима о којима никад не би требало разговарати са људима са којима радите, ма колико да сте „на ти“. У једну руку, због тога што то неко може да искористи против вас; а у другу руку, зато што се неке ствари из вашег приватног живота односе само на вас и вама блиске људе.

„Шероваћу“ те корисне савете, ако вам је случајно промакло:

Прво, никада не би требало да причате о плати, нарочито не о својој. Оно што ви зарађујете односи се само на вас и нико други на послу не би требало да зна колику плату имате и да ли сте задовољни. Друго, ако имате обичај да излазите или вам се понекад деси да вам дође друштво, па попијете коју чашицу више, о томе никада не би требало да говорите на послу, јер би појединци могли да стекну утисак да нисте „поуздана“ особа за посао који обављате. Треће, уколико имате проблема с партнером, оставите те „теме“ за најбољу пријатељицу, сестру, тетку... Нико на послу не треба да зна за интимне детаље из вашег приватног живота и да вам даје савете. Може да вам се деси да неко помисли како због проблема код куће не можете да обављате посао како би требало и да то искористи против вас. Четврто, на послу никада никога не оговарајте и не изјашњавајте се ко вам је драг, а ко није. Никада не можете знати до чијих ушију то може да допре и да ли ће то имати негативне последице по вашу „позицију“ у фирми.

Нема потребе да коментаришем; нити да ширимо ову заиста занимљиву и „неисцрпну“ тему. (Тек мало повода за милиграм размишљања!) Постоје неке ствари за које је боље једноставно помислити: „Нема пардона!“ и само се смешкати – тајанствено. И, добро добро упамтите: намере не откривајте!