НАСМЕЈАНЕ ЗАШТО НАМРГОЂЕНЕ

Стојим у дугом вијугавом реду у пошти, између две плаве траке, накачене на металне сталке с округлим стабилним „стопалима“; можеш малко и да се прислониш... Врућина је..., коначно почело пролеће и људи још нису баш најбоље „подесили“ своју гардеробу, па „пукћу ли пукћу“... Решавају своју чекачку нервозу, свако на свој начин...

Не можеш ни да будеш расположен, јер углавном „кешираш рачуне“, ретко ко подиже паре..., а ако и подигне већи део одмах „остави“ на шелтеру, рекох рачуни: струја, телефони, инфостан, одржавање зграде, кабловска, мобилни... Тако бар једанпут месечно, а пошто рачуни стижу кад-који, онда мораш и више пута да свраћаш до неког од десетак шалтера, поготово ако има пет одсто попуста, за плаћање до одређеног датума...

...Сан... Посматрам шалтере, односно особе које седе иза шалтера, с оне стране... То ти је као „директан“ ТВ пренос... Има десетак „екрана“ и као у Студију ТВ, ако човек не припази, може очас да „озрикави“... Једина је предност што си сам себи „организатор преноса“ и редитељ, па можеш да гледаш у ком ти је правцу драго...

Углавном даме... Свака на свој начин лепо „дотерана“: фризура, трепавице, кармин, пудер, маскаре, минђуше, ланчићи и привесци, блузе лепша од лепше, наруквице не знаш која је занимљивија, све различите боjе лакова на ноктима, понеки брош..., баш добро – помислим – што нису униформисане, као у неким банкама... О осмесима и љубазности према клијентима, да и не говорим! Не могу да стигнем да се не науживам. Дође ми да „пустим“ по неку сузу радосницу, од милине, да нико не примети, јер ионако зној се спушта низ лице...

Има тамо, мало изнад шалтера, и неки видео-бим, постављен за маркетинг и објашњења поштанских услуга... Али коме је још до гледања у тај велики екран, када можеш да (пре)бираш по оним „малим екранима“ колико ти мило и воља. Некако и време брже протиче кад је све тако лепо и несвакидашње. На кабловској има педесетак и више програма, али одма бих пристао да их мењам за ових „седам-осам“... Нема овде реприза, врискавих водитељки, несувислих спортских коментатора, естраде, ријалитија, прегласних реклама, политичких ток-шоуа... Ни не помишљам на дугменце „муте“.

Миц по миц, у вијугавом поштанском реду, дођох и ја већ до „жуте линије“, на стартну позицију „број један“. Покретима главе или очију, наравно (и) без даљинског, и даље „мењам“ сада већ све ближе ми „екране“. На који ли ћу шалтер? Одуговлачим... Можда ће се истовремено ослободити бар два-три шалтера, да имам већи избор... Адреналин већ обузима. Положај тела у благом неуочљивом стању „старта“.

Већ чујем милозвучне женске гласове како умилно одзвањају: „Следећи!“... „Слободно!“... „Господине, шалтер број – осам!“. Тргнем се из „(полу)сна првог априлског дана“, помало љут на себе што сам се толико „заблеј'о“; утегнем горњи део тела, „наштелујем“ поглед а посебно осмех... Већ сам био припремио рачуне у левој руци, а новац у десном џепу... Чујем и „део народа“ иза како негодује „на прву“: што већ не крећем! ... Одлучно кренем, идем ка шалтеру број осам... Тај број – осмица – дуго сам носио на свом фудбалском дресу, још из пионирских дана... Мој број!... Прилазим на корак до шалтера... Баш леп „садржај на екрану“. Мислим... Веома пријатан!

Гледам прво у њене брзе прсте, нокти лепо неговани и лакирани, а лак боје пудинга од боровнице; прстење једва да сам стигао да разазнам; блуза са ситним дугмићима... Рачуни већ увелико у „обради“, а паре припремљене у руци... Таман кад сам бирао тренутак да „украдем“ делић њеног погледа и боље видим боју њених очију – мала радозналост, и неодлучност – указаше ми се изненада и њене очи и леп широк осмех. Упућени само мени... Аха(!), сада новац! Изволите!

...Одједанпут, над мојим креветом, у непоновљиво ЛЕП „кадар праскозорја“ непозвано улете „портпарол“ СНА; нисам ни знао да такав постоји(?!). Надвио се баш онако РУЖНО, као неки „блесак“. (Таман за блог рубрику, можда једног дана, и књигу с насловом: САН*РУЖАН*ЛЕП)

И, грохотно се смејући, тај „портпарол сна“ заурла из свег гласа: „А П Р И Л и и и Л и и и Л и и и  Л и и и и и и ...!“

*

Насмешим се и ја, сам себи, шта ћу, добро сам се „упецао“ у сну... Мада – покушавам да будем фин – могу се у јави, у оквирима шалтера, видети и многе насмејане... Умало да помислим – „шалтеруше“ – али, не...! Јер, некако, негативно је сугестиван контекст! ... Уосталом, ЗАШТО да, уместо НАСМЕЈАНЕ, даме те буду НАМРГОЂЕНЕ (!)? Зашто?

А, како 'те ви(?!): Апри(снили)ли-ли-ли...! Априлилилили...! Хаахаха... Априлили...!