ДОБАР БОЉИ НАЈБОЉИ

Или: (С)нови степени поређења ~ НАПАЉЕН – ПРЕНАПАЉЕН – СПРЖЕН К’О ПАЈТОС

Много необичан – сан... Ни ружан ни леп. Уствари, било је у овом сну помало и од ружног и од лепог... Ствар поимања...! Ето, зато и нисам могао „нормално“ да видим оно шта сањам... Знам, не може се уз сањање рећи: „да видим...“, већ, прво: „да (за)жмурим...“(?!) Па, како да зажмурим кад већ недељу дана из костију „истресам (накупљен) страх“!... (Објаснићу!)

 

Кад људи не знају добро свој матерњи језик, онда не могу ни да комуницирају успешно... (Комуникологија, хмм!) Он и Она изађу у чајџиницу... Она наручује за обоје и тражи чај од „шумског воћа“ (помешани дивља јагода, купина, малина...), али наглашава: „без лимуна, без грејпфурта, без поморанџе, без меда...“.  После неколико минута враћа се конобар „празне тацне“, па ће снисходљиво: „Извините, нешто баш нисмо успели..., овааај..., да ли може чај без нечег – другог?“. (Доообро, дее, знам да сте ово већ чули (!), али мало понављања... Идемо даље!)

Где сам оно стао? Ах, да! „Закачим“ се веома опрезно и намерно „многочим изазван“ на једном познатом интернет СПОРТСКОМ ФОРУМУ, између осталих, и с неком нарогушеном форумашицом с ник-нејмом „Блади-М“... Узела је у „заштиту“ њене омиљене СПОРТСКЕ КОМЕНТАТОРЕ, из те спортске ТВ куће, које сам недељама и месецима добронамерно, аргументовано и стрпљиво „засипао“ критикама и примедбама.

Реч је била о њиховој приличној неписмености, о (пре)естрадној терминологији, о непримереној дикцији и интонацији (запевавање, подврискивање, драмљење, самоузбуђивање, фемкање, кикотање...); затим, о неспортској наметљивости у току преноса утакмица, о претераном улепшавању (сјајно, фасцинантно, дивно, фантастично, фе-но-ме-нал-но...) онога што је сасвим очигледно зналачком спортском спектаторијуму (гледаоци испред ТВ екрана; фр. екран = spectar); онда, о несувислој „статистици“ (типа: штаби-кадби, или: колико је голман пута пљунуо у рукавице...?!), о непрекидном непотребном описивању детаља што је својствено радијским преносима, о незнању „правила игре“ и тактике и технике, а тек нестручном коментарисању... Те „стопроцентне шансе“ (а нема гола!), те није баш „најидеалније“ (а нема степена поређења за „идеално“!), те „гомила“ шанси (као да се шансе мере „гомилама“!)... Те..., могло би се овако ређати „до сутра“... Но, чим сам се дохватио „заклона“, 'оћу рећи кревета, одмах ми се приспавало! (Брзо ћете сазнати зашто сам поменуо: „заклон“.) А, сада, напокон – о сну...

*

Кад се постовање на том „спортском форуму“ распламсало и обе стране почеле промишљеније да штеде „муницију“ за завршни „удар по противнику“, прешло се на прави „рововски рат“... Она („Блади-М“) брани своје коментаторе, а ја наш матерњи језик – граматику и правопис. (Пааа, удриии!!!)  Нећу, за сада, да помињем дејство моје „артиљерије“, као оне чувене великог калибра – „Дебела Берта“; али „минобацачка ватра“ од „Блади-М“, засипала је одасвуда...! Да је потрајало до јутра, чини се да би „будућност брдовитог Балкана“, засигурно, била другачија... (Слично је казивао и Виктор Иго, у својим „Јадницима“, описујући Наполеонове ратне походе, нпр, код Ватерлоа.)

Прва њена испаљена „граната“, признајем, помало ме изненадила... На њој је „Крвава-Мери“ (наводим према оном на Форуму, у оригиналу) исписала „ситну“ поруку: „Уживам у преносима због гомиле статистике коју Тај Мој коментатор износи...“ (Трааас! Груне близу.)... „Није битно да ли је то лако ископати..., треба човеку пасти на памет за шта да се ухвати да копа!“ – и ова друга „испаљотка“, с поруком, за мало промаши!... „Не верујем да би ми то икад пало на памет!“ (И, боље да ти не падне... Бууум, ала тууучеее!)... Хааах, у заклон (!), видим, зна она и за „коректуру ватре“, ево, „фијукање“ једне гранате, муњевито се приближава, с поруком: „Ма, генерално, стварно добро поткован, што неко рече!?“ (Мисли она на свог омиљеног коментатора!) Одједанпут, права „минобацачка канонада“; димно-пламени трагови „исписују“ по ваздушном простору речи: ГЕНЕРАЛНО... БУКВАЛНО... АПСОЛУТНО ПРОСТО... ТОТАЛНО... ГЛОБАЛНО... АаааАаааа... ЈАКО ЈАКО СЈАЈНО...

Затим, као какав Цунами, као велики облак, над „ватреном“ долином надвио се огроман женски лик нарогушене, да нарогушенија не може бити; небитан је њен „аватар“, али ни њено корисничко име, „Блади-М“:  „Нисам дама – заурла облаколика – нити имам жељу да будем!“ ...  „Свидело ми се баш баш када је коментатор за један поен рекао да је постигнут пренапаљено... Не можемо сви да будемо на нивоу у свему...“  Причај-причај-причај... – помислио сам – јер, док прича ваљда неће да „дејствује“... Брзо се предомислих, па бих радије да је још мало „роксовала барутом“, него да ме „уништава“ толиком количином несувислих речи и реченица...

„Ако поштујете људе око себе, немојте бити толико строги према њима!“ (Пази још ми и персира..., то му дође као „психолошко-пропагандно деловање“, да ме смекша... Е, нећеш!) „Људи су несавршена бића!“ – допире нови урлик „Крваве-М“. (Кажем ја: „Учен човек, голема будала! Шта ми све ово треба?“, и увучем се још више у кревет! И, још „дубље“ у сан!)... Допире још (громо)гласније: „Скромност је врлина!“ (Мислим: зависи у чему си „скроман“ – у писмености – па смогох снаге да се три пута насмејем: Ха...ха...ха...!)

Онда, ето је опет, нарогушена „Блади-М“ добаци како њена бака каже: „апАтека“, а ја се одмах сетим да моја ташта, жива била, каже: „аФтобус“... Она се ту баш баш наљутила из све снаге, и још повећала „барутно пуњење“, и упита: „Да спржите и ви једну!“... Е, ту ме нађе!? Да „спржим“... немам прави одговор! Осим: „Хвала, не „(с)пржим“! (Стварно, не пушим!) Кад виде да не одговарам ватром из „Дебеле Берте“, још више се окуражила: „У'јеее, шта ми је рекао... то за миљеее, којем припадам, ууууу, е са'ћу да ти доведем ПАЈТОСА!“ – па подиже високо неки „билборд“ с ликом тог „жутаћа“, што га на Форуму виртуелно зову, боље рећи својатају, као: „пајтос“...

Помињала (ми) је и филм: „Жикина династија“, и „колектора“, и упозоравала ме како „држим ниво“, чак и видео „линковала“ тај детаљ... Онда, одједанпут, као да чујем неки други промукли мушки глас, као да се појављује њен форумаш-изасланик: „Коментатор је ту да пренесе верно, понављам верно, оно што види!“ –  и наставља: „У том случају дозвољена је и мала лична еКСпресија, као код сликара(!?)“... (Уујеее! Хаах...!) Лако закључим да им је „понестало муниције“, па преузмем иницијативу на „главном правцу“, и контролу на целом „бојном пољу“...

„Блааади-Мммм!!!“ – дозивам је мегафоном довољно гласно... Заузмем више превентивно одговарајућу „елевацију“ на топу, добро проверим да ли су лафети утврђени...(?), напуним најјачом „бојном муницијом“, одредим тачне „азимут“ и „даљину“..., остало је још само да командујем: „Нишааани!“... и: „Пааа-ли!“... Питам ја њу онако професорски, као у средњој школи: „Блади-М“, да ли знаш који су компаратив и суперлатив од придева ДОБАР“ (?) ... Не јавља се, прорадио јој комплекс, аха, ударио сам је баш тамо где је језички „најтања“... Али, опет, кажем себи: немој да ликујеш над слабијим, то није лепо... Не користи се (!) „оружјем свог непријатеља“!!! Али, ђаво ми не да мира, упитам је најгласније: „Твој омиљени коментатор зна, питај га! Он каже за: ДОБАР – БОЉИ – НАЈБОЉИ..., овааако: ДОБАР – ЈАКО ДОБАР – ЈАКО ЈАКО ДОБАР... Ха-ха-хаааа!“

Појављује се на „бојном хоризонту“ њен, рецимо, „начелник штаба“ с високо уздигнутом „белом заставом“, на којој је био нацртан само велики дебео интерпункцијски „знак питања“... Разумео сам поруку... Одлажем намеравану команду: „ПАЛИ“; мењам начин „везе“ и брзо пређем на твитер, „твитнем“: „Од придева ДОБАР, по њеним резонима, степени поређења су: НАПАЉЕН – ПРЕНАПАЉЕН – СПРЖЕН К’О ПАЈТОС“...

Кад је то „чула“, сва избезумљена „Блади-М“, пре него што нестаде у „простору и времену“, несмотрено кратко али довољно чујно рече: „Е, са'ћу стварно да доведем – ПАЈТОСА...!“. Беше то последње што је „Блади-М“ изговорила на Форуму, и задуго се није више појављивала! (Моји вични обавештајци „пресрели“ су њене „речи и мисли“.) Не зна она да се битке, поготово коначан рат, не могу (из)губити: ни од оружја, ни од претњи, ни од „демонстрације силом“..., већ када на бојном пољу престане да се чује иједна реч нечијег матерњег језика. Пораз једне од зараћених страна јесте онога – чији језик потпуно умукне. (Макар битке и ратови трајали и десетинама и стотинама година!) Кажем: није пораз све док не „умукне“ и последња реч нечијег матерњег језика...

...И? Како сада да сањам кад не могу „поштено“ ни да заспим... Шта ако се стварно појави – било у сну или у јави – тај њен „напаљен“ ~ „пренапаљен“ ~ „спржен (к'о) ПАЈТОС“ ?!!! Јутро је однело све, мхм, ПАЈТОС (?!) ~ „Добро јутро!“... *И, поглед даље: да ли смо свесни да свакодневно нестајемо као народ, ако допустимо да се настави „урушавање“ нашег матерњег језика – реч по реч?!