КРШИМ ИЗБОРНУ ТИШИНУ

Сутра су ИЗБОРИ (зашто множина?). Изборна је тишина! Ћутња. Након вишенедељног и вишемесечног „померања дупета народу“, сада је перфидно затишје. Мој избор (моја слобода!) јесте да сутра, у недељу, нису ИЗБОРИ (у множини?!), већ ИЗБОР (у једнини!) или „гласање“ (гласање у наводницима, да не објашњавам). Мој избор је да кажем: „у једнини“, јер, једноставно, сматрам да у том контексту није ни примерено ни правилно говорити „у множини“. То ми се саамо тако казало. У јави. Није у сну. Нисам о томе никада раније посебно размишљао, већ, прихватао сам „здраво за готово“. Ето, делим ово са вама, можда ће вам бити занимљиво. А, онда, када сам се већ латио „тастатуре“, реших да ОТВОРЕНО (пре)кршим изборну тишину. Дошло ми тако. Макар само мало. Мало само. Само за своју душу. Ако то може – „само мало“. Мој избор! (Ако, којим случајем, не прочитате одмах, важиће ово „кршење изборне тишине“, када год „кликнете“ на блог... Не брините!)

Слобода избора (?!)... Најбоље је од слободе почети. Те, „слобода говора“, „слобода мишљења“, „слобода писања“, „слобода медија“, „слобода објављивања“, „слобода појављивања“, „слобода кретања“, „слобода ...“... Ихахааај, колико само разноразних нам „слобода“... (читај: „...о, да!“) Увек постоји лични избор. Примећујете, поменуо сам и реч: лични (свој, мој). На тај избор мислим, а не на нечији туђи. Јер, важно је следити – лични избор (а не туђи!). (Но, причати о „слободи“, о било којој, мало је крупна тема, зар не?!)

Мој оводневни (и оводанашњи) избор свео сам на питање: једнина или множина; у једнини или у множини.  Немојте ме питати: зашто?! Немојте се ни у себи питати! Нема потребе. Само мало промислите, и одагнајте нагомилане непријатне мисли које вам неизбежно отежавају дане (тамо) нечије „изборне тишине“. А, након бесомучног, (о)смишљеног, непрекидног, несувислог, извештаченог, агресивног, демагошког, олаког, потцењивачког, подмуклог, безочног, бескрупулозног..., „бомбардовања“; што'но кажу: иза сваког ћошка – медији, билборди, бандере, телефони, флајери, душебрижници, букачи, поводљиви фанови...

Једнина или множина...? ИЗБОРИ или ИЗБОР...?! Мудрост је, и лако и тешко, начинити оптималан избор... И свакодневно, и из часа у час, и једанпут у животу... За себе. Зашто би наметали другима(?)... ИЗБОР: шта јести, које изразе користитити, с ким се дружити, којем пороку се приклонити, где становати, у којој пекари куповати, где летовати, који ТВ програм гледати, када притиснути дугменце МУТЕ на даљинском...

А, ово што зову ИЗБОРИ, постало је бесмислено, несувисло, естрадно – кампање, спотови, слогани, билборди, рекламе, митинзи, посете, понављање, понављање, прича(ј), прича(ј), прича(ј)...(!). Отргнуто из контекста... Изборна галама, па изборна тишина... Померање ума народу... Математика, безобразлук: прее, за врееме, а тек послее... Зашто би се глас баш на „изборима“ највише чуо? Испразна фраза. Као, и кад се за државу може рећи да ће бити „пристојна“... Заокружиш, на пример, неког на „гласачком листићу“, очекујеш нешто одређено, а онда „сабере математика“ невероватне комбинације (читај: коалиције), или „сабира“ неко други или трећи..., и „стрефи“ те лик којег не можеш да „смислиш“, који ти се гади, којег презиреш, који је на и у власти већ „сто година“. Докле... више?! Ко је иза свега тога? Постало је мучно...! Све саам голи интерес!!!

Гласање у Србији имаће смисла само када у „вртешци власти“ политичари буду могли да имају највише два мандата (ни три, нити четири...!), колико год успешно. Докле (?) ће се пред нашим очима „вртети“ (наводим насумице): Борис Тадић, Ивица Дачић, Александар Вучић, Чеда Јовановић, Војислав Коштуница, Млађан Динкић, Вук Драшковић, Небоја Човић, Ненад Чанак, Томислав Николић, Милутин Мркоњић, Расим Љајић, Драган Шутановац, Сулејман Угљанин, Бојан Пајтић, Душан Петровић, Велимир Илић, Зоран Живковић, Маја Гојковић, Александар Вулин, Славица Ђукић Дејановић, Божидар Ђелић, Јован Кркобабић, Драган Марковић Палма... Или, убудуће Драган Ђилас, Оливер Дулић, Небојша Стефановић, Зорана Михајловић, Саша Радуловић, Бранко Ружић, Александра Јерков, Горан Кнежевић, Милан Кркобабић, Борко Стефановић, Јелена Триван, Александар Шапић, Лазар Крстић... Ових се прво сетих.  Остале да не помињем, јер тек су почели да се „појављују“.  Многи су само „продефиловали“... Не правим разлику ни по странкама ни по томе ко им је „ментор“ (инострани, тајкунски, белосветски, криминални...)...

Добијали су разни политичари прилику, углавном нису успевали да је „искористе“, или бар не довољно, неки и други или трећи, мандати заредом..., показали су се сасвим довољно. И? Шта? Нису „богом дани“. Али, али онда „здраво“! Ако си у некој струци, бави се надаље том својом струком, ако ниси онда ниси  ни за „доживотну“ политику (и немој!)... Кад кажем „здраво“, није то оно пар година па опет, већ „време те прегазило“, живот иде даље, треба да дођу нови, млађи, стручни, способни, поштени, неискварени, неукаљани, васпитани, породични, безпорочни, некорумпирани, некоруптивни, нелакоми, неалави, неестрадни... Многима је до естраде, да иоле ваљају, бавили би се естрадом, али нису „талентовани“. Њима је ипак најбоље у политици, тако могу да буду и на естради, и у спорту, и у дипломатији, и на „стејџу“, и да путују, и да „намештају“, и директорују, и да лакше „дипломирају“, „магистрирају“, „докторирају“..., и да буду „утицајни“... Синдром: власт!

*

 Има и делова света где живот изгледа сасвим другачије... На пример, Намибија. Имао сам срећу и част да тамо боравим годину дана, 1989. на 1990, у време њиховог стицања независности од Јужноафричке Републике, у оквиру војне мисије Уједињених нација (УНТАГ). Сећања лако навиру, поменућу само... Какав је тек њихов – избор?!

...Приђе ми једна лепа млада насмејана жена, црнкиња, мислим да је била из племена Овахимба, или Овадемба, и директно помиње нешто као о „контрацепцији“ (толико сам био и сам разумео!)... Захтевам од додељеног ми локалног преводиоца тачан превод; каже: жели „пилуле“ помоћу којих би могла брже да роди десеторо деце, јер жели да што пре „створи“ и организује породицу. Једно за спољне послове, друго за чување домаћинства, треће за помоћ у лову, четврто за рад око куће и скупљање дрва, пето за помоћ у кући, шесто за доношење воде, седмо за одржавање хигијене, осмо за курирске послове, девето да помогне око нејачи и болесних, десето за забаву..., распореди то она вешто према полу и узрасту... Знала је да нема таквих „чаробних пилула“ али хтела је да се нашали и помене свој немали „проблем“. Деловала је веома посвећено, пожртвовано и врло одлучна. Имао сам у „џипу УН“ подоста „сувенира“, дао сам јој да изабере „све шта хоће“. Прво је узела туборг пиво (да наздрави с мужем), паковање браон шећера (за, „већ“ шесторо деце) и врећу „милипапа“ (бело ситно као гриз брашно од кукуруза) да целој својој породици направи бољи ручак (слично нашем качамаку), јер продавница се није налазила близу... Заузврат, она је мени поклонила „дрвено јастуче“, њен ручни рад, које њихови мушкарци носе за појасом, где год да пођу, да пре него прилегну или заспу, ставе испод врата, да им не уђе инсект у уши, нос, уста... (приказано на првој фотографији)

...А, у једном другом тамошњем оближњем селу, пожелео је да ме види „поглавица“ (лакше ми је да тако назовем првог човека села), јер су ме већ представили као припадника ЈНА, а био је чуо доста о (тадашњој и старијој) Југославији. Радо сам прихватио позив. Док сам полако бирао равније деонице на земљаном путу, преводилац ме је подучавао: „немојте случајно да га прво питате како је он, његова жена, деца...; већ, редом, о: окружењу села, о реци, лову, стоци, земљи, селу, комшијама..., тек онда о домаћим животињама, кући, здрављу, старцима, деци, жени и (тек) на крају: како је он“... Такви су њихови обичаји! Да га случајно не увредим. Да, да, да... Схватио сам...! (Да ли и они имају – избор? Можда?!) Они мере време изласком и заласком сунца. А ми часовником! Чија је срећа?

*

Да мени неко (!) у време „предизборне тишине“ нешто овако напише или исприча, добро бих се замислио. Не знам да ли ће ове моје речи допрети правовремено до политичара, или уопште допрети (?!); али моје највеће и превасходно задовољство јесте у сазнању да ћете, драги моји читаоци, ви ово прочитати, полако, без журбе, и бар на тренутак мисли вас повести у мало другачијем правцу, можда и (супротном) смеру... „Како год“ или „какогод“?!

Схватио сам ја многе ствари у животу, верујте ми; много много тога, прошао, пропутовао, видео, чуо, доживео, пробао, окусио, научио..., и никада доста. Разне „светове“ пролазио. И разне људе сретао. Многа сам искуства годинама стицао. (Писаћу вам и о томе, о многочему, само да дође на ред!) Само, само... на сву срећу, немам још увек довољно седих власи у коси – „да то и докажем“!

Читамо се, чим после ове „глуве тишине“ поново проговоримо, можда и боље „прогледамо“... А, оно, о ИЗБОРИМА (у множини!) или ИЗБОРУ (у једнини!), нисам се шалио, уопште нисам, определио сам се, много ми је стало до мојег сопственог избора, њему подређујем све опште туђе, и сматрам да је примерено и „правилно“, за ИЗБОРЕ, казивати – у једнини! Мој избор! Само мој! ~ Срећно!