ЖИВОТОМ СМРТ НАДЈАЧАНА

Дављеник… (Назовимо тим именом ондашњег десетогодишњака!) У наизглед мирној води! Каснији „дављеников“ повремени ружан сан о тамном и мутном љигавом дну довољно дубоког стрмог корита великог војвођанског Канала Дунав-Тиса-Дунав, надомак варошице Пригревица... Тренутак додира невидљиве границе између „дна живота“ и „капије смрти (утапањем)“, остао је утиснут у свест „дављеника“ као вечити истовремени језиви додир – и јаве и сна...  Догађај који се дословно памти, понекад и сања, а најчешће се прича истинито за наук.

Нису овај сан „смекшале“ ни протекле деценије. Безмало пола века. Нису га претворили у „фронцле“ сећања. Као да је тек од пре неколико дана, недеља, месеци... „Дављеника“ непрестано копкају непознанице: зашто се десило(?), како се ипак срећно завршило(?), шта би било да животом смрт није била намучена и надјачана(?) – и то, у последњем једва свесном покушају...

Догађај који намах учини да после тог тренутка више ништа није исто у односу на пре. Доживљај, симболично и поједностављено, раван проласку „испод дуге“... Ретки су они који су то искусили. Надам се да се нећете много најежити ако вам поменем да сам један од „тих ретких“ који је убеђен да је прошао и испод „мале дуге“. А било је то у Африци, и причаћу више о томе када будем на овом блогу објављивао „сачувана писма из Намибије“. (Сматрајте да сам вам обећао!) Вратимо се дављењу, и сну, и јави, и истини... Све је тајновито измешано!

Био је сунчан летњи дан. Иако су обале канала тада биле неуређене, више су личиле на стрме земљане насипе, с обе стране. Вода је неодољиво мамила, ради освежења. Канал је био чист и многи мештани тамо су одлазили на купање. Топлина ваздуха и земље усмеравали су сва чула ка води… Неколико стрпљивих „пецароша“ погледа упртих ка неколико „мирних“ пловака, јер их рибе већ дуго нису „узнемиравале“. Група малишана, услед доколице школског распуста, мало се „мувала“ по насипу…

(Крај ове приче није трагичан, не брините!) Тема је шта све човеку „прође кроз главу“ у делићима секунди када му је живот наскроз угрожен. Јесте да муњевито почне мислима да пролази цео филм дотадашњег живота; није сад толико ни важно да ли је тај филм црно-бели или у боји, али с дубином тоњења у мутну и тамну воду и дужином додира са клизавим муљевитим стрмим дном које вуче ка средини канала а не ка обали и сваком следећом секундом и трошењем последњих залиха кисеоника у плућима и повећавањем угљен-диоксида и губљењем наде да ће се неко појавити да те ухвати за руку, косу…, и повуче из надолазеће дубинске таме у светлији део, ка површини…

Још кад почиње вода, чисто по законима физике, да продире у делове дисајних органа и осетите тај нежељени „загрцнути“ укус… Даље је све теже описивати, понестају примерене речи, у домену је само оних који су тако нешто доживели и преживели. Верујте ми, када се до тог тренутка ништа повољно по дављеника не догоди, „животни хронометар“ почиње да откуцава у – стотинкама. Е, тада је већ ствар озбиљна…

„Дављеник“ одједанпут посматра самог себе, с одређене висине, и као да више није потопљен у води. Тело се грчевито држи за сопствену душу. Мисли као да више нису мисли. Обузимају га неке другачије невероватне и неповезане слике... Ни слике као да више нису слике. Обучен. На кревету. Бела постељина. Око њега његови најмилији. Много их је. Неверица. Неописива жалост... „Дављеник“ све то већ јасно „види“... Неодређено је изнад.

Почињу да промичу и кратки (као) „видео-записи“ у боји… По поду простране просторије јарко црвени ћилими или крпаре прошаране тамнијим тоновима. Обрис се директно целовито „слива“ у мозак. Зидови бели као дан. Испред кревета и цвеће и свака латица и слика с црним флором...  Јека и кукњава, пред тренутак изношења беживотног тела… Фамилија на окупу, као никад… Невероватно, али може се уочити сваки детаљ, као на успореном…

„Отвара“ се тада одједанпут нека група нервних ћелија у мозгу (мед.: неурони темпоралног кортекса), па се прилично разговетно могу „видети“ и неке „слике“ унапред. Управо сам неке од тих „слика“, неповезано, помињао... Чак и једна „ситница“ коју сигуран сам ни читалац ових редова можда није уочио: тело је лежало „на кревету“, а не у…

Тешко је замислити, покушавам да се присетим, да ли је ико од оних који нису у свом животу искусили „подводни дављенички минут“, нешто слично икада сањао. Најпре давно стварни доживљај, а потом накнадни – сан! Да, човек у таквим тренуцима, увек изнова, силовито тражи додатну мотивацију да се извуче и преживи – животом смрт да надјача! Јаче и од инстинкта за – о(п)станком…! Мада, нема ко се није из сна будио, као после „борбе“ између – живота и смрти...

Необична поука, недавно сам је прочитао у једној од блог прича Снежане Медан, у њеном „Храст, Добро Дрво“..., као на храстовом листу са највише гране: „Смрт је, изгледа, тако добра да се вреди за њу, животом, помучити?!“... Тек сам јутром прогледао, па нисам, тако поспан, у стању да дубље промишљам, јер та необична реченица увукла се неопажена у овај сан. Додала му нешто... Угњездила се...

И путеви мисли су необични. Чини ми се да та Снежанина цитирана реченица није ту доспела баш случајно. И чини ми се да је (и) та реченица својеврсна опомињућа – порука(!)... Време ипак чини своје... Али, сигуран сам, не чини ми се да бих икада дозволио да ме неко, или да сам себе, полијем хладном водом по јединој ми глави – „хладан изазов“ – јер, толика будала, једноставно, не желим да будем. Хуманитаран део, увек – ДА, али нездраво експонирајуће ледено поливање, никакао – НЕ...!!! ~ (И тачка!)