ИСПРАВЉАШ МЕ ИСПРАВЉАШ

"Сан летње ноћи" - исправљај ме исправљај...!

Забележено непосредно након необичног сна. Помало буновно. У стилу: није баш свеједно! А „окачено“ о блог пост спорадично и спонтано, такорећи „прва рука“, нанизано без „задње“ намере, без посебног реда, и без редиговања и „улепшавања“, јер могао бих само да „покварим“ фе-но-ме-нал-не (увек се прво питам: где је и у чему је – феномен?!) начине изражавања, говора, комуницирања..., „главних јунака“ из сна, који су се лако сами препознали!

Ако вам, када је о језику реч (нисам рекао: „када се о језику ради“ или „што се језика тиче“!), ово што ће уследити, не личи на приближавање „дну дна“, и заиста немам коментар. Уствари: имам, али задржаћу га за себе, дубоко у себи – као у сну... Ако се о нечему много размишља, онда вас то „посећује“ и у сну. Нормално! Ипак, рећи ћу вам о „сјајној и феноменалној“ слаткоречивости „парче“: то је претерано штетно усмерено (не)одмерено улепшавање стварности! ... Пошто сте, вероватно, нестрпљиви идемо „лицем у лице“ ка „јунацима сна“. Пишем како они говоре!  (Напред, три-четири – сад!)

*

– Лепо, лепо, значи, брате комшија, на мене си ударио, ко ванземунац, 'начи, тим правописом и том граматиком, мислиш тебра, ууујеее, да као нисам препознала на кога си се, значи, острвио у оним твојим блог постовима... Б'ззз'везе... Оно, ради се о: ПИШЕМ КАКО ГОВОРИМ... Мене си, значи, баш нашао, 'начи, да исправљаш...! – „дури“ се једна комшиница која иначе воли да много прича; и на улици, и у продавници, и у пекари, и у градском превозу, и на својој „акустичној“ тераси... И по вас дан одјекује „брате“, „значи“, „тебра“, „ууујеее“, „б'ззз'везе...

– Исправљаш ме исправљАш, комшија, није ти довољнО што ме понекад гледаш попрекО, него нашаО си и у блог постУ да се користиш мојим примерОм; као ја не знам довољнО матерњИ језик, а причам с унукОм док га водим у обдаништЕ и кварим свЕ између наученог у кућИ и обдаништУ... Мислиш да нисам препозналА, да се односИ и на менЕ... – осула ме „рафалном паљбом“, истим онаквим акцентовањем последњег самогласника (подизање тона, означено великим словом!), ако не у свакој а оно на крају сваке треће речи, чак и на крају реченице, откако је прочитала најновији пост; јер приметила је мој израз лица сваки пут када прође „испод“ мојег прозора у приземљу.

– Добар дан, блогеру, јако те читам, читам те ја, јако добро, и јако јако добро прИмећујем, испрАвљаш ме јер тврдиш да децу јако јако пОгрешно учим неке речи и акцЕнтовање, као ја не знам јако добро, као ја их јако кварим, јако збУњујем... – као да ме чекала од раног јутра да туда прођем, па чим ме је спазила кроз прозор...; шта да јој кажем, него помислим „...не нагињи се кроз прозор!“... Јер, у свакој трећој речи „појачава“ придеве са јако, јако јако..., као да никад није чула за врло, много, веома... И нАгласак јој најчешће на другом слогу!

Угледам у правцу кретања, један проседи комшија стоји испред капије своје куће и таман помислим: најзад неко мушко, кад он мени први хладније назва „здраво“ и поче монолог: Знаш, схваташ, разумеш..., делегирали ме ови моји, схваташ, да те наватам кад наиђеш, разумеш, и да те приупитам, капираш, да ли си, разумеш, у овом новом тексту, схваташ, у блогу, да кажем, мислио на неког, знаш, ооовааај, из наше фамилије, капираш, јер сви се нарогушили, разумеш, па како ко јутрос устане, знаш, пре него се довати кафе, схваташ, дозивају се, да кажем, међусобно „на компјутер“, разумеш, да свако, знаш, прво види како их ти, да кажем, све одреда, како да кажем, користиш као, да кажем, „живо месо“ и – исправљаш, исправљаш...

– Шта тебе брига за моју свакодневНицу, ти мене као исправљаш, то је моја свакодневНица, а не твоја свакодневНица; пола века већ то је моја свакодневНица, сад си нашао да ме исправљаш; ја сваки дан „шетам свог пса“, сви нека брину о својој свакодневНици, пази ти њега он ће мени о мојој свакодневНици; да мене исправља; е нећеш...! – добро да није и пса „напујдала“ на мене, али све ми се чинило да је пас био на мојој страни; „писмен“ неки пас.

–  Везано за твој блог, да ти кажем, и везано за исправљање правописних грешака, које су везане за граматику, и везано за то да сам приметио све што је везано за мене, мислим везано за грешке које ми исправљаш; и још везано за ово „везано“ што изговарам, шта му фали(?)... – рече средовечан човек који је држао пса на кожном повоцу, пре него што га је везао за металну бандеру, пре уласка у продавницу. (Пса вежемо за бандеру! И, пас је везан!) Истресе Он свој бес, олакшао тако своју душу, а миран пас га је чекао – везан.

Нешто ниже, низ главну улицу, заустави таксиста аутомобил тик поред мене, зашкрипаше гуме, док сам устукнуо дубље на тротоару, Он ми помахнитало показује таблет и почетну страницу „једног“ мојег блога: „А, знам те блогерчино једна, који на један дрзак начин, исправљаш..., једне као неписмене; кад ти звизнем једну шамарчину, па једно недељу дана ниједну реч нећеш блоговати; једно бедно пискарало да ме исправља, једним постом, једна бараба од једног блогера... Ухф, он ће мени: један, једно, једну, једна, једне, једни...“. Опет шкрипа гума, „потписао се“, оде ваљда му тренутно важнији „један“ позиву за „једну“ вожњу.

– Што се тиче поста, који се тиче писмености и који се тиче твојег исправљања, када се ради о мени(!), шта тебе има да се тиче(?), кога се тичу моје грешке, кад је најважније кад се ради о разумевању међу онима којих се то нешто тиче; њих се тиче да разумеју једни друге а баш их се и не тиче да ли то некоме смета... – упорна је продавачица на живинарској пијачној тезги која очигледно прати „збивања“ на интернету, чим је посетила и страницу мојег блога, и препознала се „када се ради“ и „што се тиче“ – њена писменост.

– Прочитао сам те комшо, блог твој блог, чим си исти ноћас „испалио“, и у истом сам се одма препознао; а што си исти толико „накитио“, и исправљаш ли исправљаш; а истим си ме баш изнервирао, јер је иста прича о истом, мислим исправљању, јер исто је постало већ досадно, пошто истим не успеваш да промениш људима навике, јер исте су генски наследили и на исте су толико навикли, да од истих не одустају; саживели се са истима... –  стварно не вреди, запео човек: исто, исте, истог, истим, истима..., питам се питам, стварно се питам...; превише је и у сну, а „камоли“ у јави?!

– Сјајно, сјајно, сјајно..., баш сјајно, јако сјајно..., хахахаха-ихаха-ха- ахаха-ха-ааах..., исправљаш ме исправљаш..., ахахаха-хахаха-ааах..., сјајно ме исправљаш и док хиљадити пут водим јако јако јако гледану емисију..., ахахаха-хахаха-хаа-аааах-ха...; мене човек блогер исправља; мој сјајан начин вођења сјајне емисије, са сјајним гостима, сјајним музичарима, сјајним специјалитетима сјајних ресторана..., хахаха-ахаха-хаааа-аааах-хаа („децибелан режиран смех“)... – да не поверујем: и у сну „у по бурне тамне ноћи, Леа Киш ми у сан скочи“... Неее-еееееее...!

*

Прекину ме прекину, Леа, Леа, Леа..., пробуди ме, разби ми сан, који да није био толико језички ружан, могао би бити и леп, и занимљив, и другачије бих ја то... Мислим, мало бих га дотерао, можда бих га приредио као славоспевног, некако читљивијег, течнијег, као „прави сан летње ноћи“... Али, онда не био био овако користан, опомињући, самопрепознавајући... Све има своје, видите!

Сад имате, и ви, прилику да браните неке од „јунака овог сна“, да изналазите разноразна оправдања, да оспете „дрвље и камење“ на вашег „одабраног блогера“ (моја маленкост!)... (Или: да се можда и сами у понечему препознате!) Али, ако и сматрате да сам вас мало „нервирао“, ово је једина област – пишем како говорим – кад дозвољавам себи тај „луксуз, да иритирам своје читаоце. Јер, желим вам добро! Јер, поштујем вас! Јер, верујем вам! (Понајмање сматрам да у мојем блогу могу да „постујем све што хоћу“!)

Предлог „терапије“: као „холтер“ који бележи „целодневни“ рад срца, тако би требало повремено сваком доделити по једног стенографа, да стенографише сваку вашу реч, као и речи и реченице и говоре политичара, новинара, гостију у емисијама, многих других... Затим, треба показати „принт стенограма“ свакоме понаособ, да свако своје прочита... и види дословно записано све што је изговорено! Потом, посета лектору, ради анализе... Е, то би тек многе „отрезнило“. Можда?! Али, ко год је некада пробао тај метод, подвргао му се и делимично, бар је – „поцрвенео“!

П. С.

Подсећам вас: Следећи блог пост ПИШЕМ КАКО ГОВОРИМ (3. део), неће бити ништа мање занимљив! Читамо се за четири-пет дана! И, није ми више толико важно да ли ћете коментарисати, колико ми је стало да – прочитате!