ПРАЗАН БЛОГ ПОСТ

Хаах, празан блог пост, хајде да и то видимо!

Празан блог пост сличан је празном буреку. Наједеш се само уколико баш такав бурек волиш. Зависи од укуса. Ствар може мало и да се „побољша“, ако док једеш празан бурек, „заливаш“ га и јогуртом. Питање се намеће: а са чим можеш да „заливаш“ празан блог пост(?), а да ипак утолиш ту врсту „блог глади“(!). И празан блог пост и празан бурек, називају: „с празним“. (Добар почетак, ае!?)

Да ли треба (а требало би!) да вам најпре одам „малу тајну“ која се односи на овај блог пост. (Треба, треба...!) Решио сам да мало експериментишем, да направим мали оглед, с покушајем да пост личи на есеј. Есеји и огледи значе једно те исто. Само што је есеј туђица узета из француског језика, а оглед је превод те речи на наш језик.

Није исто: бити поштен према својим читаоцима и одмах им на почетку поста рећи за „намеру“... или бити „мућак“, па кад своје читаоце добро „намучиш“, кажеш им тек на крају ту малу „подлост“ о огледу. (Тога нема међу нама!) Још их после као молиш, онако „изгладнеле“, да ти опросте и да се не љуте на тебе што си их све време „замајавао“ – празним блог постом... Овако, читаоци ће из чисте радозналости, растерећени, заинтересовано прочитати тај пост од првог до послењег реда. Јер тако им се баш хоће. Јер имају поверење у „одабраног“ блогера, да их неће испразно изневерити. (Никад!)

Празан бурек, наш - али стварно!

Не знам да ли сте, док читате, „гладни“ или „сити“, како год; да ли је ипак корисније прво појести празан бурек, него само читати „празан блог пост“. Но, о укусима и таквим појединостима радије бих неком другом „ситијом“ приликом. Али, ако већ постоји пекара у близини, што да не нахраните прво своју „животињку у стомаку“. Слободно..., идите, сачекаћу вас!

Уствари, имам идеју: идем и ја на један „мастан“ од 250 грама, са јогуртом од 250 грама, за своју душу, па куд пукло да пукло... Ради допуне „инспирације“. Тако ти је кад на оближњем ћошку имаш добру пекару, па кад замирише још пре зоре – ммммммм (седам „м“)... Не мариш уопште: да ли мирис врућег бурека „вијуга“ ка теби или ти „убрзаваш“ ка пекари(?).

Онда, ипак ново питање: колико човеку треба да би се навикао да му је свеједно: да ли ће прво „упијати мирис“ оног празног бурека из оближње пекаре, или „празан блог пост“ на овој друштвеној мрежи. Прихватам могућност да такве одлуке долазе из „празног“ стомака. Гле', сад још и – празан стомак?! Признајем, нисам баш неки карактер, када је о храни реч. Лако се „залетим“, а после ми је „ђаво крив“, кад нагазим на вагу. Међутим, заиста је „...?“ када неко уз „мастан“ бурек тражи јогурт с ознаком од свега 0,2% масноће. (Е, то је већ заиста свеједно! Зар не?)

Гибаница са сиром, из домаће пећи, још је врућа...!

Ааа, то о празном буреку, и да ли има много људи који га воле...? Мислим да их нема баш толико много. Можда један од стотину, или од хиљаду... Подсећам, бурек с месом је прави бурек; и бурек с сиром (сирница) сматра се и традиционалним; док још могу бити и с зељем (зељаница), кромпируше, с печуркама; затим, слатки од јабука или вишања; а данас и у „фазону“ бурек пице... Еа, ко ми је крив што сам се у'ватио баш за празан бурек, мада се и он сматра традиционалним... Ма, изгледала ми добра идеја за пост. (Не кајем се.) Али, изгураћемо и овај пост некако, „напунићемо“ га, само стрпљиво. Празан остати неће!

Има једна „брадата теорија“, више као занимљиво подсећање... Када смо били „студентарија“ па се један другар, што је пред летовање „пустио браду и бркове“, пред нама теоретски разметао својом „освајачком тактиком“, отприлике: „Моја брада и празан бурек имају 'заједничко' само уколико се нађе неко ко баш то и такво воли. На пример, ако се на плажи појави 'риба' која баш баш воли 'типове', као ја, са брадом; може да дефилује и стотину и хиљаду лепших и згоднијих 'фрајера', ал' џаба, она ће бацити 'фарове' на мене. 'Мали ризик', али у старту сам у предности, јер вас неће ни погледати. Још ако и она воли празан бурек... Можемо лепо под руку...“. Док је то причао самозадовољно се смејуљећи, врховима прстију је гладио своју браду, и већ замишљао море, плажу, ту јединствену „лепотицу“, њене погледе и осмехе..., и празан бурек, наравно... („Диши..., диши, другар...!“ – упозоравали смо га.)

Вешт кувар, такође, одма би могао да састави најједноставнији „празан рецепт“, да начини и зачини троминутно приправљено, готово „празно јело“; да оно „јадно“ тако „заносно“ замирише; а још кад га зналачки аранжира и сервира, да ти вода испод језика „зажубори“. Ал' све исправно и поштено... И, готово! Зашто би том кувару неко замерио. Зна човек свој посао.

Мммм, а тек палачинке(?!), њих је неупоредиво лакше припремити празне... Лакше чак и од припремања празног бурека, или од сваког „празног јела“... Ал' сам мудар: лакше је припремити празне палачинке(?!). Тупсане (ни)један(!) – кажем себи самом – па оне су увек прво празне, па их „ондак“ мажемо или пунимо „с чим хоћеш“ или „од чега имаш“, па их једеш, једеш, једеш... Нећеш ваљда да их, ммм, гледаш! (Па, да се охладе.)

"Празне палачинке", али лако их је "напунити"...

Једино што од свега наведеног може да се од празног претвори у пуно, јесте овај у почетку празан блог пост, а на крају скоро „пун ко брод“... Аа, шта кажете(?), да ли је оглед успео? Једино што вам нисам одмах на почетку рекао, јесте моја крајња крајња намера, да од „празног“ направим „пуног“... Уствари: напишем! Јер, да сам вам то одмах рекао, ускратио бих вас за овако пријатан, безбрижан и непоновљив блог пост, који више није „празан“. Надам се да сте се лепо забавили. Лагана блог тема... Насмешите се, одмахните руком, „махните“ мало кажипрстом (мах... мах!), и идемо даље! Шта бих ја без вас; и шта бисте ви без мене. Зар не?!

Ако је неко и помислио да је ово било само десетминутно „претакање из шупљег у празно“, нека прочита пост још једанпут. Значи: читалац није довољно „добро“ прочитао или разумео. Ја сам заиста покушавао да претачем али „из празног у пуног“. Јесте да је мало „узводно“, али...

Баш сам се, пишући овај пост, (по)трудио: од саме почетне идеје, преко садржаја, користећи и примере, без напетости, са добром намером, благотворно..., остављајући вас растерећене, док вам пролази време између два поста. Знате, мислим на претходни блог пост ПИШЕМ КАКО ГОВОРИМ (1. део) и на будући (2. део); оно: како причам(?), како говорим(?), како пишем(?), шта примедбујем(?)...

Ви сте ме лако уверили, својим примереним коментарима, и вашом жељом да „разговарамо“, да вам је претходни блог пост био прилично занимљив! И да је привукао вашу пажњу. Зато сам и „дошао на идеју“ да вас једним наизглед „празним блог постом“ мало одморим. Захваљујем вам на лепом „разговору“ – и овом и оном и будућем!

* * *

П. С.

Вукајлија, увек занимљиво збори...

Баш у тренутку „закључења“ овог блог поста, појавио се однекуд и бркати „Вукајлија“: „Зар без мене да причаш о буреку, поготово празном?“ (Нисам ни знао да и он чита моје постове!?) И, готово нестваран, настави: „Као што те питање који бурек желиш баца у апокалиптични гнев, понуда празног бурека те ставља у стање апатије и коначно схваташ да се свет распада, не због ратова или глобалног отопљавања већ због људске глупости која је спремна измислити нешто попут - празног бурека...“...

*

Аае, није то све – упоран је Вукајлија – остаће ти овај блог пост стварно „празан“ ако својим блог читаоцима не „испричаш и овај виц“... (Ћутим, шта ћеш, човек навалио па навалио!):

- Добро вече. Један бурек и јогурт у чаши.
- Какав ћете бурек? Имамо кромпир, сир, месо, шампињони, празан, пи..?
- Чек, чек! Празан?!?!?!
- Да, празан.
- Па шчим је?
- Ни са чим. Празан.
- Хвала, довиђења.