ПИШЕМ КАКО ГОВОРИМ (2. део)

Знам многе особе у поодмаклим годинама, које на питање: „да ли би желео да се вратиш у године које си имао пре око пола века(?)“, углавном без дубљег размишљаја одречно одмахују главом. Значи: (Он!) не би желео! Не пресудно зато што је задовољан „досадашњим“ животом; ни зато што има одговарајуће брак и породицу; ни зато што је окружен „управо извесним“ најдражим особама; ни зато што не би желео да све опет проживљава из почетка; ни зато што су га разне „недаће“ и неправедни ратови – „газили“... Значи: ништа толико посебно(!).

(...и говорим како пишем!) Замислите: један од највише одвраћајућих разлога, што не желе да се врате на свој „негдашњи животни почетак“, и кад би им се опет могло да отварају „врата живота“, на пример, у десету годину младости, јесте: ма ко ће опет да учи све оне предмете у школи, или да полаже све оне силне испите, или последипломске (нисам рекао: „постдипломске“!) студије, или грчевита борба за запослење и напредовање у каријери, или... Не помињу ни тешке услове живота, ни прележане болести, ни служење војног рока, ни порођајне муке... Већ, најчешће: не желе поново да уче!?


Прочитах ових дана да, у Србији, према тврдњи помоћника министра за просвету, мање од 40 одсто становништва има завршену тек средњу школу. Довољна потврда за општи однос према (не)учењу. Односно, има свега 23 одсто становништва са завршеном основном школом; и ако томе додамо оних 17 одсто „тврдо“ неписмених, долазимо до поменутих 40 одсто становништва који немају радну квалификацију (средња школа или занат). (Каже статистика; да ли да им верујемо?!)

Зато сасвим разумем, зашто је данас толико тешко када некоме покушаш да објасниш да када би се само мало потрудио и „поправио“ свега педесетак (нисам рекао погрешно: „око педесетак“!) речи, израза, фраза...; али радије би, већина њих, да се „фрљају“ до краја живота, него да „изађу“ из дубоке површности, просечности, неумећа коректнијег комуницирања... Многи се зато и задовољавају олаком тврдњом: „важно је да се ипак некако разумемо!“. Сваком иоле размишљајућем, намеће се закључак: данас се разумемо „како-тако и некако“, а већ сутра – веома слабо и никако!

*

Очигледан пример, за наук: безброј пута сам на „тевеу“ нетремице „пратио“ особе (види им се по очима!) које читају написано, и све док читају говоре правилно: „захваљујем гостима у студију“…, „захваљујем спонзорима емисије“…, „захваљујем ТВ гледаоцима“…, „захваљујем извештачима с терена“… Закључак је једноставан (нисам рекао: „прост“!): лектори су урадили (нисам рекао: „одрадили“!) свој део посла!

Али, чим (тај исти) водитељ или новинар „подигне поглед“ и крене у „слободан лов“, одма говори погрешно: „захваљујем СЕ гостима у студију“… „захваљујем СЕ спонзорима емисије“… „захваљујем СЕ гледаоцима“… „захваљујем СЕ извештачима с терена“… Зашто додају „СЕ“(?), кад то („СЕ“) мења значење, у супротно(!). Као у математици „предзнак минус“. Јаче је то од њих! Вероватно никада нису чули или научили или су у окружењу или породици стекли такву навику; боље да вам не помињем проценат колико људи или не прави разлику или никада није чуло и научило, да то „није свеједно“! Чак и они који би требало да их науче, не праве разлику – или не знају! (Нико их није научио! Није инсистирао.)

Коначно, да утврдимо и научимо већ једанпут, у чему је битна разлика…? Могао бих причу, чак и роман, да напишем – у знак одбране тог мојег мишљења о тој теми (нисам рекао: „на ту тему“!). Значење речи: „ЗАХВАЉУЈЕМ“ (без „СЕ“), има позитиван контекст и правилно је тако рећи, јер то заиста значи, оно што сте и мислили: ХВАЛА.

Док казивањем: „ЗАХВАЉУЈЕМ СЕ“ (са „СЕ“) добијате супротно од онога што сте мислили да кажете, и у заблуди сте – то значи сасвим негативно!!! (Као предзнак „минус“, у математици!)  Није „хвала“, већ поприма љубазно: не, не треба, не желим, нећу, одбијам... *На пример: пријатељи покажу одлично гостопримство, лепо вас дочекају, дочарају незаборавну атмосверу, све нај...нај...; а када на крају полазите својој кући, кажете: „Захваљујем вам СЕ на свему...!“ ... Домаћини, у шоку (они знају право значење!) снуждени стоје и питају: „Извините, шта није било у реду...?!“ А онда гости (не знају право значење!), сад они у „шоку“: „Не, не, не..., све је било прелепо!“... Низ неспоразума... (Чиме изазвани неспоразуми?) Или, још увек сматрате: „важно је да се ипак некако (не)разумемо!? Кажем: није свеједно! А ви како хоћете? Распитајте се: ваш избор?!

Требало је да задовољан гост (нисам рекао: „задовољни гост“!), полазећи својој кући, након тако доброг гостопримства, једноставно, љубазно и захвално каже: „Захваљујемо вам на свему...“ ~ Напослетку, „преведимо“ још мало прецизније и оних неколико потпуно погрешних поменутих АНТИзахваљивања:

– „захваљујем СЕ гостима у студију“… значи: „били сте сад и не више, изволите напоље(!)“;

– „захваљујем СЕ спонзорима емисије“… значи: „нећемо више сарађивати с вама“;

– „захваљујем СЕ гледаолцима“… значи: „не гледајте нас више, угасите, промените канал“;

– „захваљујем СЕ извештачима с терена“… значи: „немојте се више јављати, није нам потребно“…

Још мало примера: *Након изборне победе председнички кандидат подужим говором, ликујући, обраћа се медијима: „Захваљујем СЕ члановима своје породице, сарадницима, симпатизерима, гласачима, народу, новинарима...“, шта он то прича(?): окреће им леђа, више му не требају! ~ Или: *Тренер победничке екипе након утакмице изјављује: „Захваљујем СЕ играчима, стручном штабу, управи клуба, спонзорима, навијачима, медијима...“, шта он то прича(?): да ли подноси неопозиву оставку?! ~ Или: *Мало мало па се у Скупштини Републике чује: „Захваљујем СЕ премијеру, потпредседницима, министрима, народним посланицима, посланичким групама, присутним представницима медија, гостима, гледаоцима испред малих екрана...“, шта то значи (који „скандал“!?): склоните се, хоћемо друге људе, нисте нам потребни, изволите напоље...?! (или већ?!?)...

Комуникологија, вештина комуницирања је – „чудо“. Лако је ако знаш! „Мутав“ си ако не знаш! Али то је већ нека друга тема… Где ли се „затурише“(?) машта, упорност, воља, љубав, страст..., као – заједнички именилац. Зар да их површност наткрије?! Али, за тако нешто треба бар коректно познавати сопствени језик. Причаћемо још о томе, надам се! Време тако брзо прође, било је – занимљиво (нисам рекао: „интересантно“!) Баш смо лепо и корисно „разговарали“ – ЗАХВАЉУЈЕМ (вам)!  (Без „СЕ“!!!)

*Поменимо: данас, 15. август – Дан српског језика, и мој мали допринос, да сам у овом блог посту, тај толико важан – Дан, бар само поменуо!


П. С.
Напомена: наставак следи под истим насловом ПИШЕМ КАКО ГОВОРИМ (3. део); пратите речи које су подвучене, јер ће их убудуће бити све више, а сазнаћете и шта вам предлажем; избор је увек ваш и моји предлози никог не обавезују; слободно немојте коментарисати, као ни до сада(!); ако вас нешто „нервира“ задржите за себе, јер ја сам сигуран у оно што вам предлажем... Нисам „луд“ да олако изгубим поверење код читаоца који ми од почетка на овом блогу – верују! Пријатно!