ПИШЕМ КАКО ГОВОРИМ (1. део)

Никада не знате када ће вам нека прича користити и ка чему ће шта водити (…) наш ум проналази чудне начине да повеже ствари, зато га редовно храните(!) занимљивим стварима... Једанпут сам прочитао: „Уму треба непрекидно давати 'тегове'!“. Ја мојем уму редовно (до)дајем разне корисне „тегове“, свакодневно. Под овим насловом – ПИШЕМ КАКО ГОВОРИМ (1, 2, 3... део) – делићу и с вама спонтано, боље рећи: (по)нудићу вам, многе корисне „језичке тегове“, а ствар је, наравно, вашег – избора...

Данима се већ пењем на дрвене покретне раскречене „зидарске“ мердевине... Небројено. Пентрам се до врха и силазим... Горе доле... И опкорачујем их, ради стабилности. Једино заједничко нам је висина – сто осамдесет и четири. Као да се пењем „поврх самог себе“. Да, завршавам неке радове у кући. „Постављам“ струју. Без „треће руке“: штемовање, развлачење каблова, „гуљење“ изолације, угипсавање пластичних кутија, повезивање бакарних жица, изолација траком... Па нека (мени!) сада неко каже да су новинари „универзалне незналице“!

Не помињем „гутање“ прашине, упалу мишића, ожиљке по шакама, сналажење, отресање зноја, комарце, куповину материјала, чишћење разних остатака по поду, муње и громове, чак и успутне „домаће задатке“...; али решио „даса“ (тај сам!) да буде сам свој мајстор... Тек пожуривања од „мојег инвеститора“, и нестрпљење мајстора молера који једва чекају да „ускоче“ и „покрију“ малтером све оно што сам недељама толико пажљиво, одмерено, правилно, „као за себе“... – „креирао по зидовима и плафонима наше куће поносне“...

Ваљда ћу успети правовремено да скицирам схеме и фотографишем све по зидовима редом, како би сутра и остали „нараштаји“, кад им „падне да бургијају“, знали: где се који кабл налази и куда сви пролазе. За документацију. Питате се: зашто вам све ово натенане помињем. Није баш уобичајено, ае! Научили сте, надам се, да код мене све „има везе“! (Има.)

Не пишем да бих се хвалио; коме је још до хвале што толико (мало) ради. Ионако ме већ сви познаници приупиткују: „Ка'ће већ та струја, бити готова?!“ (Хмм...!?) ... Или: „Па, човече, кад стижеш и толике блог постове да напишеш?!“ (Између боравака на мердевинама...!) ... Или: „Не виђамо те на Кеју, да ли уопште шеташ?! (Шетам, шетам ноћу, „мојим одабраним улицама“, морам мало да „бистрим мисли“!)... Хаах, као ужелели ме се?! Ко зна, можда и јесу?! (Ма, имам ја за све - одговор! Или, читај: „учен човек, голема – будала!“)

Сад ћу вам тачно рећи зашто ми је важно да вам баш овако пишем. И да понекад баш сам радим тако „захтевне“ послиће у кући. Немојте се одмах смејати! Само полако! Јер, укапирао сам да, пошто је концентрација приликом увођења струје на првом месту усмерена на „посао увођења струје“, „дође му“ као да је то најбољи начин да из мисли „избацим“ све остале глупости. Концентришеш се искључиво на оно што радиш. Не сме да буде – грешка! (Нити једна!)

Чим почнем „успон на мердевине“, на поду остављам, бежим као из магле, на пример, размишљања о „поправкама“ – матерњи језик, правопис, граматика, акценти, интонација, дикција, језик естраде и таблоида, „ружичасти“ емитери, (не)спортски (не)коментатори, естрадно кикотање водитеља, таблоидни несувисли „новокомпоновани новинари“, „језик у фронцлама“, „речи у трњу“, копи-врајтери, неписмени политичари, језички „лењивци“, и многи површни „лошенавикаши“...

А тек језички „муцавци и замуцкивачи“ директно од последица недовољног познавања матерњег језика. Несигурни. Несамоуверени... Не мислим на ретке особе с говорним манама, већ на оне услед  „инвалидности (не)познавања језика“; и бројне „фалш“ узречице, поштапалице, аааАаукааањааа... Сви поменути „случајеви“, када их чујете како „усмено звуче“, како причају; зар можете и да претпоставите како ће се они „изражавати“ и писаним путем.

Жао ми је што ћу вас убудуће повремено можда (и) „нервирати“ својим опаскама о „таквом“ језику, указивањима на грешке које мењају суштину значења, или које одају ваш ниво знања језика (чак и поимање писмености!)... Не бих то чинио да не верујем да ће вам користити, јер неће моја „примедбовања“ ни изблиза личити на „професорски“, „лингвистички“, „научни“, „скалпелски“... – начин! Наћи ћемо се негде на средини: да ја не претерам, а да вама не досади. Верујем да ће вам бити занимљива моја објашњења; таква још нисте чули. Уверавам вас, нисте!

Ово што је подвучено, речи и фразе, пролазиће спорадично испод моје „лупе“. И више пута. И различито. И изван контекста... Тешко је у мојим написима наћи „сумњиве примере“ о којима ћу заједно с вама промишљати, па ћу у почетку подвлачити претежно оно „позитивно“ што вам предлажем да обратите пажњу: како вам то изгледа(?), како вам то „звучи“(?), да ли „нешто“ примећујете(?), да ли вас помало „голица“(?), да ли „нешто“ наслућујете(?), да ли прихватате овакав начин појашњавања појмова(?), да ли...(?). Много тога: да ли...?

Немојте негодовати унапред! Немојте се опирати! Ништа вам нећу „подметати“. Верујте, године и деценије новинарства и рада са врсним лекторима, у разноврсним и разнородним редакцијама, и медијима, мени је знатно и значајно помогло, да исправим грешке, „поправим“ писање и говор, изоштрим значење речи, отклоним скученост, побољшам прецизност комуницирања, боље нијансирам речено или написано, видно унапредим и усмено и писано казивање, да оставим утисак стварне писмености... Једино, ако сте баш превише „тврдоглави“! Или површни?! Онда: шта ћу вам ја?! Само могу да поновим: ваш је избор!

Ради разбијање монотоније, убацићу (баш) овде цитат: „Људе који воде рачуна о граматици често карактеришу као цепидлаке. Ја кажем да људе који о њој не воде рачуна не треба да изненади ако ми уопште не обраћамо пажњу када они говоре.“, изјавио је новинар Би.Би.Сија Џереми Паксман, овогодишњи члан жирија награде „Лоша граматика“... Нема потребе да коментаришемо, рекох, намера ми је била само да мало „разбијемо“ монотонију.

...и говорим како пишем... То је – мој избор! Моје задовољство. Никако да би се „правио важан“. Још мање да би ме сматрали „цепидлаком“. А најмање да бих по нечему „одскакао“ од других! Нити да бих „држао придике“ о правилним – језику и правопису... Језик је „жив“, промењив, проширив, „додирљив“, изазован, непресушан, разноврстан... Кад „станем пред језик“ као да стојим пред највећим огледалом... Постојање језика равно је нашем – постојању!

Језик и треба да се мења, развија, шири, допуњава, осветљава..., али не „на улици“; да га не мењају неписмени, полуписмени, површни, никоговићи, „деструктивци“, скоројевићи, незналице, интелектуални лењивци... Нико не може свима њима, и „још их има“, да забрани да причају „на њихов начин“, најчешће накарадан. Али, не треба такав антиговгор подржавати, подражавати, подстицати...

Приметили сте да сам неке речи у посту подвукао (Баш овако!). Врло добро! Намера ми јесте да вам на једноставним примериме, уводно, лагано, јасно, покажем суштину мојег „примедбовања“, или препорука, а увек остаје опција: избор је ваш! Писаћу ја и намерно „погрешно“, да бих вам – одмах исправљајући – што разноврсније показивао своја размишљања о томе како би требало да изгледа језик свакодневице, а да сви о вама одма стекну утисак да сте – писмен човек. И више ће вас уважавати. И сматраће вас озбиљнијим саговорником. Наравно, они солидни зналци језика. И, на основама граматике српског језика и правописа... (Тек овде  почињемо!)

Реч правовремено је у свим језицима света веома важан придев. Један од најважнијих и најбитнијих. На једноставном (нисам рекао: простом!) примеру, показаћу вам и зашто. Ако за одређеног спортисту можемо да наведемо десетак позитивних особина: млад, брз, спреман, успрешан, културан, креативан, прецизан, несебичан, маштовит, прилагодљив..., и још десетак... и још...

Одлично! Али, има само једно једино питање: правовременост(?!). Да ли је у толиком низу добрих особина наведен и епитет – правовремен(о)?! Да ли постоји (макар) као последњи у низу? Да ли све те позитивне особине спортиста може да изведе или испуни (бар) приближно у „право време“ – правовремено?! Баш у тренутку када је потребно?! Најпотребније!

Ако не успева све то да „повеже“, примени, испуни, уради... баш када се од њега највише очекује, и ако све то није правовремено (у право време), онда је одговор јасан: недостаје квалитет!

Сада је очигледно: низ позитивних особина или епитета, само уз правовремено деловање, доноси – квалитет. Без епитета правовремено, остаје само неостварена могућност.

Могу професори замерити, лингвисти неће, а академици ће подржати... Знам! Нема везе што у Речнику Матице српске (РМС) постоје и реч правовремено, и реч благовремено... Навикли смо (и) на благовремено. Али да ли може бити олако стављено на вагу правовремено (у право време!) и благовремено (благо времену?!)... Мерио сам и мерили смо и мерено је: „правовремено“ је знатно прецизније и одређеније, него „благовремено“...

Живот све више захтева прецизну а не неодређену комуникацију. Знам, навикли сте можда на благовремено. Тешка је одвика! Али, скоро сам сигуран, уверен сам, да о овоме нисте никада промишљали. Ја сам се, и као новинар и као писац и као блогер, определио за реч правовремено, а за благовремено заиста немам шта више да вам кажем. Осим, није ми тешко да поновим: избор је ваш!

*(Наставиће се..., не у серији, већ између других блог постова – наизменично! Под истим насловом ПИШЕМ КАКО ГОВОРИМ, а увек ће бити и број наставка – 1, 2, 3..., део)