ИЗМЕЂУ МИША И ТЕНКА

Година седамдесет и трећа, прошлог века. Главни јунак је одважан питомац (или студент или кадет) Војне академије Копнене војске (ВА КоВ), из Београда. Будући официр ЈНА. Практична пешадијска тактичка обука – противтенковска борба. Један од ондашњих „кабинета у природи“, полигон ЈНА – „Набрђе“, код Ђакова, у Славонији, подно планине Папук. (Или било где!)

Припремљен је већ одговарајући ров, са малом „сошком“ уклесаном у земљи, у висини колена. Таман за стаклену литарску флашу, добро зачепљену, која је уместо запаљивом течношћу била врхом напуњена водом (јер вежба је!), а око грлића флаше чврсто је била завезана платнена трака као фитиљ, добро умочен у бензин; ту је и шибица... У датом тренутку, питомац треба да запали фитиљ, да бљесне јасно видљив стваран пламен, и да гађа тенк у покрету, у стварну мету, да се стаклена флаша ударивши у оклоп тенка разбије у парампарчад...

Само још да гусеница тенка „прегази“ посред маскираног рова, изнад скривеног двадесетогодишњака. Неће питомац имати времена ни прашину са лица да отресе. Испод шлема, на прашњавом лицу видеће му се само очи. А лице и тело као из сивог брашна изникло... Једино што вода уместо да „запали“ тенк, допринеће да се пламен фитиља у одсудном тренутку, након поготка – одма угаси...

Све изгледа веродостојно, и стварно, и по пропису за тај вид противтенковске борбе. Питомац ће покушати да флашом погоди најосетљивији део тенка, као што би требало учинити (и) у стварној борбеној ситуацији. И две камере у рукама сниматеља „Застава филма“, ту су да све овековече.

Али..., увек оно АЛИ, што може изненада „питомцу срећу да (по)квари“... Сасвим непланирано, и ненадано, на дну рова, нашао се и мали сиви – пољски миш. Какав миш? Прави правцати миш!

Наставак ове занимљиве догодовштине из питомачког живота казује нам лично – „у првом лицу једнине“ – бивши питомац ЈНА, негдашњи главни актер ове приче, а данас пуковник у пензији, ексклузивно за БЛОГ „ОсвемуПодЛупом“. Послушајмо! Уживимо се у „ситуацију“!

*

...Тенк је наилазио. Приближавао ми се силовито. Заклон сам изнутра ужурбано поправљао. Требало је да ме штити од „челичне грдосије“ тешке тридесет и пет тона. Растресита и песком зачињена земља подрхтавала је, и мало се крунила. Припремио сам стаклену литарску флашу напуњену водом, шибице, проверио везану платнену траку, брзо умочио њене крајеве у посуду са бензином да се добро натопе...

Речју, учинио сам смирено све оно што је требало за успешну блиску противтенковску борбу. Узео сам све неопходно у руке а колена „сместио“ у уклесану сошку у земљи, где су те ствари до малочас стајале. Тако сам добио још који центиметар да се дубље и „комотније“ сместим. Баш сам се био „шћућурио“, како би се што боље сачувао, али и успешније правовремено деловао...

Осећао сам, већ и мирис сагорелих гасова, а гусенице тенка попут канџи накострешеног орла „клапарале“ су ка мојем добро маскираном рову. Још увек сам, кроз маскирну мрежу, горе уочавао комадић плавог неба и понеки сунчеви зрачак... У магновењу, поред леве прашњаве војничке чизме, угледао сам малог пољског миша. Откуд сада он, питао сам се изненађен...?!

Ко зна колико је дуго сав уплашен, покушавао да изађе из рова који је био тесан за човека, али за миша права провалија... Признајем, и ја сам у том тренутка пожелео радије да искочим. Није ми било баш свеједно, први пут, сам против тенка... Јесте да сада више нисам био сам, али... Подесио сам још једанпут сву своју борбену опрему и лично наоружање, да ми нешто не засмета.

Тенк као да је био „озвучен“ десетинама звучника, толико је био бучан. Тако ми се бар чинило. И данас памтим те језиве „гвоздене тонове“. Ипак, једном се и то морало обавити. Уосталом, добровољно сам се био јавио за тај задатак. Нема више премишљања. На дну уског рова било је места само за моја огромна стопала од чизама. И, ето, још једва мало простора за миша. Напољу, недалеко, стотине „постројених очију“ биле су упрте у тенк...

И, ишчекивање одакле ћу ја искочити: где је био мој вешто маскиран ров(?). Претпостављали су само да је на правцу једне од гусеница захукталог тенка. Ал' га је „онај“ био „нагарио“, прашина и дим на све старне... За миша, мојег најближег „саучесника“, наравно, нико није ни знао, нико осим мене у рову... Возач тенка је био прецизно „навођен“ од организатора; али ни возач није тачно знао: где се мој маскирани ров налазио. Под којом од две гусенице?!

Прашина, бука и подрхтавање тла одозго; а цијук преплашеног миша одоздо. Све се било ускомешало, и из секунде у секунду прерастало у доживљај који ћу увек памтити. Краичком ока угледао сам још једанпут оно мало „парче“ неба, пре него је био „завладао“ мрак у рову. Мрак од ширине и дужине гусеница тенка... Као да је уместо тих гусеница тенка пролазила вечност. Замислите, у том мраку само – миш и ја! Оријентисао сам се помоћу сенки у рову. Светло... тама... светло... Сад!!!

Напред!!! У делићу секунде одбацио сам маскирну мрежу и некакву грану дужу од ширине рова; усправио сам се најбрже што сам могао, запалио платнени фитиљ умочен у бензин и омотан око грлића литарске стаклене флаше (подсећам: у флаши је била само вода!); уверио сам се да је пламен довољно „ојачао“ да би могао да запали садржај у флаши чим би се, погодивши гвоздени део тенка, стакло разбило а тенк се, по „сценарију“, претворио у „пламену куглу“... Један, два и три – готово! Био сам за тенковску посаду „неприметан“, јер још увек сам се налазио у „мртвом углу“, на свега неколико метара.

Био је, на моју радост, пун погодак. Тачно тамо где треба. Да је у флаши била запаљива течност, уместо воде, и разлила се по моторном делу тенка, где је био погодак, тенк би се зачас претворио у ватрену буктињу. Ипак, била је то само вежба. Само неколико питомаца се добровољно пријавило и међу њима су били одабрани, да покажу своју вештину у том делу пешадијске борбене обуке. Ја сам био први по реду.

Дуго је вежбовним полигоном одјекивао снажан аплауз питомаца најмлађе класе Војне академије Копнене војске ЈНА, упућен свом „класићу“, у знак честитке за одличан погодак у мету. Узалуд сам рукавом војничке кошуље покушавао да бришем зној са чела. Зној и песак били су гори од шмиргле... Застао сам помало збуњен и задовољан, истовремено. Помислио сам прво на мојег „саборца“ – миша. Хтео сам да најпре „поделимо радост“, а онда  да га изнесем из рова и пустим у широко поље обрасло разним растињем.

Угледао сам малог сивог миша склупчаног на мојој чизми. Био се већ попео. Сив од песка ја, а он већ сив по рођењу. Сада, на пуној дневној светлости видело се све јасније. Вероватно је ту дуго стајао. Можда га је то и спасило гажења. Подигао сам мало ту ногу, јер нисам могао довољно да се савијем у рову, и миш ми се зачас нашао на длану. Погледали смо се „к'о људи“...

Миш и ја. Немушти поздрав. Изгубио се у густој трави, путем који је водио у истом правцу али супротном смеру, од правца кретања тенка... Није се ни осврнуо. Миш је одлутао само њему знаним „путељком“... Тенк је наставио да „шара“ пространи полигон, док се за исти тактички задатак припремао следећи питомац. Али, без оног: „али..., што тактички задатак квари!“.

Док су ми касније другари „класићи“ и командири честитали, све време сам се питао: „Где ли је сада мој мали сиви миш?“. Верујте, мало мало па га се још увек сетим, и дан данас, иако је од тада прошло пуне четири деценије. Ето, једна од прича за цео живот! Причам је често, у разним приликама. Буди ми сећања на једно неизбрисиво лепо време. Ондашње војничко!

Нисам сујеверан, не памтим никад никакву већу штету – на крају додаје приповедач, уз призвук шале, мислећи на симболичко значење „фигурице миша“ у шољици попијене кафе или у неком сну – срећа ме је увек пратила. Никад ми се „миш“ касније није „појављивао“ ни у шољици нити у сну. Била је то баш – јава... Добро је... „Хепи енд!“...