ЧЕТВРТА ВРСТА ПОГЛЕДА

Пре годину дана, када сам „отворио налог“ за блог „ОсвемуПодЛупом“, један од првих постова (јул 2013) појавио се под насловом ТРИ ВРСТЕ ПОГЛЕДА. Био је прилично запажен, бар према броју на: „Укупно приказа странице“. Сада, с разлогом, под новим насловом, „проширујем“ тадашњу кратку причу!

Данас, млад надарен лекар, пристаје да га опет помињемо само као др Ип, који за собом има одличан успех на студијама медицине и на академском усавршавању и у изради запажених научних радова и учешћу на конгресима медицине и запажен међу младим ствараоцима... И, један је од најмлађих, икад... Тада, у поменутом блог посту, описао је своја запажања о томе како га колеге лекари – гледају. На који начин(?). Приметио је, нимало није било тешко, како га „колеге“ гледају чудно, непримерено, одбојно...

Издвојио је тада три карактеристичне врсте погледа, који су га већ на првом лекарском кораку ипак прилично „(из)нервирали“ и узнемирили. Колико год да је био добронамеран, толерантан, коректан..., али, прва стажерска искуства на клиникама и у домовима здравља односила су се на (три) врсте погледа – колега лекара – које је тамо сретао. Подсетићемо се:

Прва врста, били су погледи, „добро информисаних“ доктора, који су се о младом колеги одмах скоро све распитивали или су чули за њега и о њему... Погледи са висине, надмено, у стилу: „који ћеш нам ти овде“(?!). Хмм, кад се неко самопостави изнад тебе толико да најпре (по)мисли како да те гази, сатире, спутава...

Друга врста погледа, од доктора који те „и знају и не знају“, а сеју поглед ничим изазване и необјашњиве мржње, готово убитачан. Занима их само да ли си им у нечему конкуренција. Међутим, то су углавном безлични потрчци оних првих.

Трећа врста погледа, ипак, и то је поглед, јесте „празан поглед“ претежно старијих колега доктора. Они те заправо и не (по)гледају. Неодређен поглед евентуално допире само до површине твојег ЈА, а можда твоја чула понекад региструју и њихово „скупо“ и безосећајно, једва изговорено: „Добар дан“.

Заједнички именитељ поменутих три врсте погледа јесте: одбојни су – и једни и други и трећи. Суштина: комплекси и наше нарави. Једноставно, само да се упиташ: Какви су им пориви? Шта је у тим људима...(?!) Зато, ваљда, нескривени одбојни погледи колега лекара могу толико и да (из)нервирају... А, воде - ничему!

*

А, у међувремену, током протеклих дванаест месеци, др Ип уписује докторске студије и започиње специјализацију, истовремено. И учи иностране језике, који му недостају на сопственој „полиглотској листи“. Теме научних радова му се увећавају, сазревају, и „куцају на врата“ неколико светски познатих научних часописа. Сви радови су тимски, са колегама и професорима на Медицинском факултету, али покретач и мотиватор је наш млађани лекар – др Ип...

Несебично, толерантно, трпељиво..., свакодневно пролази кроз лепе стваралачке тренутке, али има подоста и непријатних „баријера“, успоравања, отежавања, неразумевања, одузимања... Носи се др Ип са свим тим „научним недаћама“... Неретке су и опструкције однекуд „одозго“... Невољност да „деле“ успех, да прихвате редослед коауторских потписивања, натурања личних ставова и интереса, недобронамерног запиткивања...

Долазимо до основног разлога настанка овог блог поста: четврта врста погледа. Немогуће је да се не примете погледи колега доктора, који у таласима „налећу“ и „одбијају“ се..., али млади др Ип, на себи својствен начин препознаје све то и не дозвољава да га гнев, мржња и бес – обузму. Није му пријатно, гледа и он своје колеге докторе, али – благотворно. Оно што осећа у својој души, чува дубоко скривено, и нада се да ће време учинити своје. Добро је да успева да очува стабилан сопствени ментални склоп и неопходан унутрашњи мир. Да се вешто издигне изнад препрека сатканих од зависти, злобе, љубоморе, ниподаштавања, злурадости, омаловажавања... Ништа ново под овим поднебљем.

И, није то све, иза тако непријатних уочљивих погледа, непрекидно се роје и мисли које се претварају у „маштовито“ шапутање и шушкање, као: „Неко стоји иза њега!“... „Сигурно је нечији пулен или миљеник!“... „Има тај дебелу везу!“... „Ма, у којој ли је само партији или странци?“... А допиру и надобудна говоркања да је „можда Он и лично неки Премијеров човек“... Али, само, кад би имали чиме да још и „поткрепе“ те своје несувисле тврдње...

 

Међутим, да видите како је скоро увек „тишина и мук“ када се сви заједно налазе на „кружењима“, како специјализанти жаргонски називају део у оквиру „специјалистичког стажирања“, када се по програму специјализације сви заједно „крећу са места на место“, „од ментора до ментора“, ради учења... Па,  када професори или ментори нешто упитају из области струке, сви обарају погледе и гуркају или погледају у колегу др Ипа, како би он одговорио или објаснио или поставио дијагнозу..., уз најчешћу опаску: „Научниче, 'ајде ти!“... Прећутно признајући да је др Ип солидан млад лекар, врло добар будући специјалиста, иновативан будући доктор медицинских наука...

У првом делу ове приче – „Три врсте погледа“ – поменуто је да „...таквих одбојних погледа изгледа нема једино ако сте из неког другог миљеа или 'приче'. На пример, из оне којој припада млади др Ип, који је, на срећу, своје лепе манире стицао и прихватао – у породици, у основној и средњој школи, или, у току студија, несебично помажући млађим колегама будућим лекарима као демонстратор на многим предметима; затим, на тренинзима спортског мачевања као успешан такмичар и тренер...“.

Данас, међутим, можемо додати још једно веома необично образложење. Могли бисмо то учинити и само једном реченицом. Али, останимо доследни досадашњем начину у блог посту: учинимо то ипак  још само једним пасусом.

Наиме, једног оволетњег обичног дана, др Ип је добио занимљиво писмо, лепо и уредно а једноставно компјутерски обрађено: „Поштовани, честитамо Вам резултат постигнут на Менсином тесту интелигенције. Позивамо Вас да дођете на пријем нових чланова који ће бити ускоро...“. (О том свом подухвату и намери није никоме говорио.) Највећа слова исписивала су на средини: МЕНСА СРБИЈЕ, а нешто ниже, у захвату истог препознатљивог логоа, нешто мањим словима још две речи, на енглеском језику: MENSA INTERNATIONAL...

А још мало ниже, „нормалним фонтом“ уписано је пуно име и презиме младог лекара којег у овој причи, по његовој жељи, због његове скромности, именујемо само као – др Ип, а обавештавају га да је на тестирању Менсе Србије постигао резултат који постиже само до 1% популације... – „IQ“ већи од 156, према Кателовој скали... (То је највиши резултат што се може постићи у Србији)... Даљи наводи у писму су више процедуралне природе, односе се на начин учлањења у Менсу Србије, и за ову нашу причу нису толико битни...

Можемо само да замислимо како би међу „колегама“ изгледао евентуални „тренутак сазнања“ и овог, још једног у низу, податка за портрет о младом доктору. Вероватно(?): сви би ћутали, гледали, узимали „папир“ да се и лично увере и виде како то изгледа; још уз напомену да је следећи корак, ако он буде желео, могуће посебно организовти тест за евентуални IQ изнад 156...

Зар би људима било толико тешко да се макар порадују нечијем одличном резултату и успеху. Да му бар честитају. Или, бар, да свом младом колеги доктору срдачно „стисну руку“ и пожеле: све најбоље! А, где се тек „дену“ добронамеран – осмех...?! Све остаде у сенци тешко избрисиве, једва описиве, и неке посебне – четврте врсте погледа!

.......................

*Аутор акварела: „ОКО“ (2014) – Весна КАРАКАШ