СТВАРИ ПО АРИСТОТЕЛУ

Возим аутомобил на правцу Београд – Врњачка Бања, али у смеру ка Београду. Враћам се из једне од неколико наших породичних викенд кућ(иц)а, нашој боравишној. Возим више од три часа монотоном Ибарском магистралом – Краљево, Чачак, Милановац, Рудник, Љиг... Брзином педесет до осамдесет километара на час. Не претичем баш. Стрпљиво и искусно. И, као по навици: размишљам, размишљам, размишљам... Не о фудбалској утакмици на Мундијалу, због које покушавам да стигнем до Београда „на време“, већ нешто полуфилософски, о начину нашег живљења, и тако...(!)

Док возим, најбоље могу да размишљам. Размишљање ме држи сасвим будним и концентрисаним за вожњу. Навика! Не утиче на технику и начин моје вожње, нити на запажање „ситуације на друму“... Теме за размишљање су разне, али заједничко им је – свеобухватност. Тих неколико часова проведених за воланом драгоцени су ми за анализу онога што сам прошао у блиској прошлости или за синтезу оног што ме управо очекује... Тако је било и са „Ладом“ и са „Пеглицом“ и са „Фордом“ и са „Вартбургом“ и са „Тојотом“ и са „Голфом“ и са „Опелом“ и са „Алфом“... Имам ја и своју „оптималну“ брзину кретања за размишљање; али, од теме до теме или од пута до пута...

Али, таман посла(!), не смем да задремам за воланом(!), само размишљам о ономе о чему не стижем док сам код једне од тих својих кућ(иц)а. Јер, оне (куће!) само ми намећу да о њима самима размишљам: те треба да урадим на њима ово..., те доспело је да се уради оно..., те сад опет ово... Да и не спомињем набујало ново пролећно растиње, које треба отклонити. Па, плаћање рачуна, порез, текуће одржавање... Обавезно и покушај да се легално (уз одобрење) „накачим“ на најближи апартмански „вај-фај“, чисто да будем сигуран да „ради“...

Стигнем, паркирам, истоварим, поотварам, истуширам (макар и хладњикавом водом, бррр) , пресвучем, гуцнем, грицнем...; и: креветићу где си...(?!)

Прво, увек, пар сати „привикавања“, а кревет је увек „најбржи“ са својим неодољивим услугама. Кревет и јесте „најбољи човеков четвороножни пријатељ“. Није само реч о дисциплини! Бар док остали не примете да сам стигао, а први су: комшије, другари, писмоноше, куце, маце, голубови... Знају они, увек прво падне мала „дремка“, зависи кад стигнем, па сам онда „к'о нов“. И насмејан и позитиван, нормално(!), као по рецепту Биљиног „Трансурфинг Б...“, „лајкованог“ на Фејсу...

Добро, онда, након краће пријатне „дремке“ (мислим на ону по стизању у Врњачку Бању), хајде, да вам и тамошњи „философски“ сан кратко препричам. Али баш кратко:

*

...Зашто ствари никада нису на свом бар приближном месту? Зашто увек мора наново и наново препирка, расправа, „чангризање“...: Где је шампон? Где је сланик? Где је глинерица? Где је даљински? Где је нож за хлеб? Где је селотејп? Где је грицкалица за нокте? Где је пуњач за мобилни? Где су маказе за резање биљног растиња? Где је моја чаша из које пијем воду? Где су резервне „штедљиве“ сијалице?...

Или...: Зашто су папуче остављене на сред собе? Зашто ствари нису груписане на столу, да остане још места? Зашто потрошен тоалет папир није одма замењен новим? Зашто алат након употребе није враћен на своје место? Зашто „месечни“ рачуни нису на једном месту? Зашто је посуђе остављено неопрано натрпано у судопери? Зашто није „угашено“ светло у подруму? Зашто није након употребе одма „смањен“ проточни бојлер? Зашто је тегла са пекмезом „накриво“ заврнута?...

Где је...? Зашто је...? Докле више...? Колико пута...? Шта...? Кад...? И, може тако у недоглед...

Све однекуд навиру у сан добро ми позната питања. Да сам будан не бих могао да одолим а да се не осврнем ко ми то стално „чантра“. (Признајем, у јави знам ко сва ова питања највише „чантра“ – ЈА – али у сну могу мало и да се правим „луд“!). Овако у брзом дубоком сну само се беспомоћно „развлачим“ по кревету, умотан у јорган к'о „беба у повоју“ и покушавам нешто неодређено немоћно неуверљиво, ни сам не знам шта(!?). Остаје ми да, као, напрежући се, замишљам, осмишљавам, наслућујем...

Као... чудан неки амфитеатар, несвакидашње „предавање“, предавач антички мислилац, монитор као велики зид, приказ на „пауер поинту“, одјекују речи из разгласа разговетно, све је осмишљено у низу; покушавам да памтим, надчовечански се напрежем да све попамтим... Нисам од оних који „умеју“ да на једно уво „упију“ а на друго о'ма да површно „испушћају“. Већ, обавезно: синтеза – анализа – синтеза, узрок – последица, благовремено – правовремено, извинУо – извинИо, „што се тиче...“ – „када је реч о...“, просто – једноставно, аАааа – „'ајде да кажем“...

Аууу(!), колико сам само пута у животу био пожелео да присуствујем сличном таквом „чаробном“ предавању, а сад то предавање изненада сањам; зашто баш (само) у сну... Маа, нека га, добро је макар и у сну...(!?)

Тема ми познатљива, чак „омиљена“, нешто као мој најчешће навођен животни мото: „Свака ствар на своме месту“... Тако је говорио Аристотел. Разумевао је он – још онда или тада – зашто је то важно у животу сваког овоземаљца, човека. Да је макар мало могуће, да је Аристотел данас „само мало жив“, сигурно би бирао с које ће „сигурне“ висине – или моста или солитера или торња – да скочи и покуша да се самоубије.

*

Јер... Хмм... Не би оновременом Аристотелу данас било јасно(...!): Где срља овај свет?(!) Зашто људи често желе да живе компликовано (или сложено), уместо једноставно?(!) „Шта је чудно у тим – људима, и шта је спорно у њиховим – ћудима...?!“

Него, ако нисте заборавили, можда се још питате: ко ми је први навратио на „врњачки плац“? Открићу вам, пробудио ме је из довољне „привикавајуће дремке“, својим тихим „поздравним“ цвиљењем, мој тамошњи трогодишњи пас „Бели“, који једини зна да уђе у наш „приватни посед“ и кад је капија затворена, јер он „чува“ нашу викендицу, између наших (не)долазака. Зна и прозор иза којег је мој кревет. Много добар и фин пас, знатно више од – љубимца. Много се „волимо“ – мој пас и ја(!). И, још нешто, довео је први пут и своју „девојку“, да нам се „похвали“. Ма, шта да вам више причам?! ~ Даље се - певушиии...