КАМЕН БОЈЕ ЋИЛИБАРА

Златна пешчана плажа – Голден бич, у пространој ували егејског острва Тасос...; за сунчање, купање, пливање, лежање испод сунцобрана, дремуцкање, одбојку на песку, шетњу, разгледање јутарње „покретне изложбе камења и каменчића на влажном песку“, које море ноћу непрекидно избацује, премешта, прекрива песком, испира, открива, нуди туристима као „природан (полу)драги сувенир“... Увек изнова и непоновљиво другачије и, чини се, све лепше и лепше... Колико год каменчића да одабереш и покупиш, никад довољно!

Кад сам, шетајући плажом, из (по)далека угледао на песку један камен, правилног четвороугаоног геометријског облика, заобљених ивица већих од десетак центиметара, коцкаста каменчина баш, одмах ми је привукао пажњу, као „виђен“ за башту. Скоро цео је лежао на песку. Прва помисао била је: „Колико је могао да буде снажан и дубок морски талас који је повећи ћошкаст камен избацио и докотрљао узбрдо с морског дна!? Или га је безброј ноћних хладних таласа сатима откривало испод слојевитих наслага песка, на влажном делу обале...!?“ Биће пре, да је ово друго! Већ, следећа помисао била је: „Не вреди, нека га, нисам допутовао аутомобилом, већ аутобусом..., ко ће да вуче већ толико накупљених сувенира?“. А, ово је баш била каменчина! Није ме привукла сама величина камена, не толико ни коцкаст облик, ни боја која ми се намах учинила као „ћилибар“... Уствари, привукло ме је све то заједно. Знате, кад ненадано наиђете на нешто необично, срце вам заигра, затрепери, и пожелите да – поседујете... („Жене знају зашто...“)

Одлучио сам да камен ипак оставим, да га не понесем одмах... Тај дан је био облачан, позни септембарски, пред престанак туристичке сезоне, између једне мање а краће и једне веће а дуже – кише. Мада, било је касније још десетак лепих и сунчаних дана. Али, наговештај „јесени на мору“, непогрешив. Почели су увелико да са плаже склањају сунцобране и лежаљке. Престале су и ноћи с неописиво лепом месечином, по којој се могло и купати и видети дно мора у плићаку. И у поноћ!

Сутрадан, ујутро, раније него обично, нешто ме је „вукло“ да прошетам пешчаном плажом, босоног, као и до тада. Нисам био једини, било је (по)доста шетача, али једини сам био босоног... Шљапкао сам плићаком и допуштао пријатним пенушавим краичцима таласа да ми прекривају стопала, до чланака... Угледао сам „моју четвртасту каменчугу“, али (већ) у нечијим рукама... Госпођа која га је држала обема рукама, нежно у наручју, није ни примећивала када сам се зауставио близу ње... Нетремице је гледала негде у даљину, као „кроз“ пучину... Полако је брисала остатке песка са влажног камена, складно, брижно, полако..., више га „мазећи“.

Пожелео сам јој „Добро јутро“, на енглеском. Узвратила је веома учтиво и заносно. Очигледно, из ње су истовремено зрачили – благост, мир и задовољство, тако да нисам могао ни приближно да проценим колико би могла да има година, негде, између: тридесеттри и педесетпет...!? Природна плавуша, лепог осмеха, пуначког стаса, смерног погледа – и босонога! Рекао сам јој да су „данас нешто већи таласи и јачи ветар“, тек да се разговор не би прекинуо. Она је била изненађена што је „тако лоше време“, а тек је стигла јуче поподне. Изгледало је, као да је на острву, за лоше време и њену благу кијавицу, једину утеху пронашла баш у „прелепом камену“...

Када сам нагласио да је „камен леп комад“ и „боје ћилибара“ (још увек на енглеском), босонога госпођа је, заборавивши се у тренутку, то исто поновила на чистом српском: „да, баш као ћилибар“,  након чега смо се погледали изненађено и слатко насмејали: „куд баш срб на срба?“... „Разоткрила“ нас је, веома спонтано, реч: ЋИЛИБАР.

Следећа моја реченица: „Дошао сам по мој камен, јер га нисам понео јуче...!“, на њу је деловала као „гром из ведра неба“. Најпре је само ћутала, прикривала је збуњеност и брзо прикупљала сву своју одлучност да брани „свој камен“. Мада ми га је у једном тренутку „неопрезно“ препустила, на моје испружене дланове, дозволила да га узмем; знао сам да је то последњи додир... Држао сам га на једном длану а другим кружио по његовим правилним благо заобљеним ивицама, настављајући сличне покрете као и она, до малопре, али на мушки мало грубљи начин. Гледао сам је у очи.

Испред себе је имала снажног искусног мушкарца, за скоро две главе вишег, и само је настојала да сву своју снагу и одлучност „сабије“ у један покрет, један гест, једну реч, један миг..., право дамски! Цео улог на „само један жетон“...! Одлучност јој се јасно видела у очима, а последње „барикаде“ биле су дуге трепавице..., и само делићи секунде су „задржавали“ две крупне сузе... Погледао сам надолазеће морске таласе, пенушање, шум преливања и преклапања... Била је то препознатљива музика примерена филмском тренутку, одраз кључалих емоција... Шта смо ми у односу на толику снагу мора, природе!?

„Добро, добро, нећу узети камен, али само желим обећање да ћете га управо Ви однети у Вашу башту!“. Није госпођа ни дочекала крај реченице и добио сам чврсто обећање, да „биће баш тако!“. Опет, право – дамски! Препустио сам јој „камен боје ћилибара“, необичног облика; наравно – џентлменски! Желела је да се, за свој албум, фотографише с каменом, баш онако како сам је затекао, босоногу у плићаку ... Захваљивала је мору на тако лепом поклону и сувениру. И, опет, је „постала“ блага, насмејана, заносна, привлачна, фотогенична...

...Ко зна колико успомена чува у себи необичан четвороугаони камен, боје ћилибара. Сложили смо се, одмах, да би „у њега могло да стане још много лепих успомена, пре свих ова“. Познато је, и то, да „запис најдуже остаје у камену“, али и да „камен најбоље уме да чува поверене му – тајне“... Такав четвороугаони камен боје ћилибара, на Златној плажи острва Тасоса, био је само један, један и јединствен... Као што је по својој лепоти и необичности јединствена и пешчана морска плажа, на којој смо га, у смирај лета – нашли!

* * *

Сада, тај чудесни четвороугаони камен боје ћилибара, са (златне) пешчане плаже на грчком острву Тасосу, заиста додатно украшава једну лепу малу башту, у „најслађем војвођанском селу“, а „слатка“ госпођа која га је понела, заправо је „наша“ симпатична мађарица, из те „слатке вароши“, која одлично говори и српски... И, слично као у оној, њој омиљеној, Чолиној песми, а по њеном имену: Звао сам је „Амали“... – остали смо на „Ви“...!