РУКА КОЈОМ ПИШЕМ

Ружни или не, али не волим снове са – змијама... Нисам уопште љубитељ змија. (Напротив!) Сећам се да сам једанпут прочитао у „Кинеском хороскопу“ да сам, као, рођен у „знаку...“ или „Години Змије“... Ко зна, можда ми се баш зато гује повремено и јављају у сну. И уједале ме те гује (у сну), увек и само за десну шаку руке којом пишем. (Оловком!) Поготово када као новинар напишем текст који се „неком“ не „допадне“. (Гује „мисле“ да ја још увек пишем оловком?!) Ко ће коме, ваљда „помишљају“ гује, ако неће „убризгати отров“ – „свој“ „своме“... И, тако једанпут (мада, због мојег писања мирно спавам!), сањам ти ја... Аа, у сну...

...Било је мрачно, тамно „металик“... Она врста боје таме и ноћи коју нити можеш да опишеш нити да је икада више препознаш. Није било никакве „дилеме“, с гујине стране, умало ме није дограбила (у трену) за доњи део длана десне руке, у наставку малог прста... Баш онај део на који прислањам руку када пишем оловком, јер сам деснорук. Нисам, у тами, одмах био приметио колико је гуја била дугачка, колико би могла далеко да досегне. Рекох, умало да ми зарије њене отровне зубе, у моју десну, иако њој даљу руку, највише што би могла, решена да не „проспе“ ниугде ни милимили отрова. (А, како сам успевао да је видим у тами, само „ружан сан“ зна!) Рефлексно, слободном левом руком, шчепам змију тик до главе, безнадежно покушавајући да је одмакнем... Успевао сам, на тај начин, да јој држим чељусти отворене, а могле су се разазнати и „ужарене“ кесице с отровом. Колико ли ми се само чинило (?) да дуго траје тај непопустљиви „одбрамбени“ захват, ако узмемо да и најдужи сан једва да траје свега неколико секунди. Док грчевито држим велику змију за „врат“..., још једна, мања, млада, не толико опасна гуја, усмерила се ка истом месту, ка десној шаци, пар центиметара поред. Сад већ разазнајем у тами две змијске главе. (Још увек, у јави, не знам како?!) Једну већ држим, а друга покушава да уради исто што и прва... Међутим, и њу некако успевам да задржим на дистанци помоћу згрчених „кљешта“ малог и домалог прста...

Не могу у тами да пронађем било какав излаз, ни из просторије нити из такве ситуације... Чудно, не осећам бол, бар не физички (а страх – да!); али довољна је и сама помисао на гује, и читав змијарник у којем сам се био нашао... Чекам, готово беспомоћно, „тренутак истине“: да ли ће се снага змијских чељусти повећати или ће снага моје левице попустити, и отров доћи у контакт с мојим кожним, мишићним или нервним ткивом. Немам такву врсту искуства (ни у јави, а поготово не у сну!), па нисам ни сигуран шта и колико још могу да очекујем... Од осталих мањих гуја, што г(а)мижу по целом поду некакве мркле просторије која ми се нејасно причињавала, ни једна ме не уједа (уствари, не могу да дохвате моју десну шаку!), не занимају их ни моје ноге нити остали делови тела, само моја високо уздигнута десна рука, она којом пишем...!? Срећа, још ме нису били надвладали страх и она агонична беспомоћност тако ружног сна.

Да ли прво јутарње сунце или бучно протресање контејнера за смеће или бучно „дробљење“ камиона градске чистоће или сирена надобудног возача у колони аутомобила испред оближњег семафора...!?  Углавном, „избавих“ се некако из кошмара тог језивог сна. (Јооој, те змијурине!)

*

Кад сам се пробудио, још ни очи нисам протрљао, жмурим, прво сам левом руком покушавао да напипам десну. Додиривао сам прстима управо оно место где ме је „гуја (замало) ујела“. Пип(к)ам, а ништа не осећам. Отварам најпре једно око, па друго, видим руку, а ништа... Стварно нема никаквих трагова уједа. Онда, неки прохладни трнци, па једва топлина, па „иглице“, па... Најзад, „препознајем“ оно што је моје: моја рука, моја шака, мој десни длан, мој мали прст..., и крвоток...

Ух, добро је! – помислих, гледајући у руку којом пишем: Моћи ћу и даље да – пишем...!