НЕМАМ СЕДАМДЕСЕТ ГОДИНА

(Одахнуо сам - ружан сан...!)

Прво што сам урадио кад сам био сигуран да сам се „успешно“ пробудио и добро расанио, „сабрао“ сам и „помножио“– своје године..., разним „коефицијентима“, пресабирао и пресабирао..., па, још једанпут, за сваки случај! Док год је трајало умивање, бријање, прање зуба, чупкање предугих нагло израслих длака из обрва или ушних шкољки, јутарње „цеђење“ понеког митисера... Баш је добро кад „изрониш из сна“ и, онако у јави, „схватиш“ да, ипак, немаш СЕДАМДЕСЕТАК ГОДИНА, каквих год!? Ни близу! (Ал', сан је то!)

У сну те „убеде“, на пример, будан вам ја, да ако си: лењ, нерадник, неучљив, неамбициозан, неинвентиван, непожртвован... Нисам хтео даље ни да слушам, јер дао сам им до знања (онима у сну!), одмах, да у ту групу популације не спадам... Ипак, напоменули су да таквим особама уопште не припада „бенефицирани животни стаж“ (не радни, пазите – животни стаж!), једноставно: колико година живота толико година „животног стажа“. Ни дана „бенефицираног...“ (?!).

Потом, настављају да те „убеђују“, у сну, да ако си умерено: вредан, радан, учљив, амбициозан, инвентиван, пожртвован, самопрегоран... Онда, има охо-хо... „бенефицираног животног стажа“, као да брже живиш (и „трошиш“ се!) од осталог дела становништва. На пример, ако имаш педесет и пет година живота (55), испада када „уведеш“ коефицијент „петнаест уместо дванаест месеци“, као да имаш већ седемдесетак (око седамдесет) година „бенефицираног животног стажа“... Одмахујем главом, показујем „захукталим“ покретима руку да ја „живим још брже“...

Потом, „убеђују“ они даље, у сну, да ако си баш баш (хипер)активан: изнад просечно вредан, радан, учљив, амбициозан, проналазач, самопрегоран, предусретљив..., имаш знатно више и „бенефицираног животног стажа“, спадаш у део популације која живи баш баш брзо, убрзано... Следује те коефицијент „осамнаест за дванаест месеци“... Одмах израчунаше, на пример, ко има четрдесет и пет година живота (45), с тим коефицијентом би имао, заокружују да поједноставе, опет: седамдесетак година „бенефицираног животног стажа“.

Да скратим „сномучење“, питам их директно: А колики је коефицијент ако је неко провео цео живот као БОРАЦ: највреднији, најучљивији, најамбициознији, најинвентивнији, најпрегорнији, највише истицан за пример и награђиван, заслужено најплаћенији, и још много нај-нај...? Дадоше ми знак да одлично разумеју на шта циљам, и окренуше унапред неколико страница некаквог њиховог „Вредносног Правилника“, право на „борачки животни стаж“, хммм...(!), и рекоше да је коефицијент „двадесет и четири за дванаест месеци“, значи: дупло – две године за годину...! Баш „борачки“... Није било потребе да посебно рачунају и наводе пример, јер до тада сам већ био научио да би то могло бити опет седамдесетак година „бенефицираног животног стажа“. Седамдесет подељено на два, једнако је тридесет и пет година живота... Или, да проверим: Тридесет и пет година живота, пута два, једнако је седамдесет година „бенефицираног животног стажа“! Лако се рачуна, баш...!

Помислио би неко, па шта, коме је важно колико неко има „бенефицираног животног стажа“ кад му, ионако, тај податак не доноси никакав стварни „бенефит“ (повластицу) у животу. Радиће свако, углавном, док не скапа, и да ли ће уопште дочекати – пензију!

Ипак, размишљам мало другачије, што би данас рекли: „напредније“... Тако ружан сан те немало „цимне“ у јави. Стресирања разна и на разним местима. Једна од првих ствари, на пример, на друштвеним мрежама, кад ти неко види „аватар“ и „јусер нејм“, пре него што погледа колико имаш и каквих „постова“, „статуса“, „твитова“..., помисли и на: колико би власник тих виртуелних детаља могао да има (и) „годиница“...(?). Или, ако баш не може да задовољи ту врсту радознале „жеђи“, бар ће можда моћи да покушава да претпоставља (ако је објективан) колико неко има година „бенефицираног животног стажа“...! Ионако је, изгледа, у нашем животу све више и више и више – виртуелно! И, „спиновано“! (Хммммм!)

П. С.

Знам... Занима вас моја даља реакција. За виртуелну баш и нисам (још) најсигурнији..., али у јави, прво што ми је пало... одлучио сам да прославим чињеницу што, на сву срећу, НЕМАМ СЕДАМДЕСЕТ ГОДИНА. А, да ли имам тридесет и пет, четрдесет и пет, педесет и пет..., ваљда то неко „одозго“ поштено премерава и одмерава, према „заслузи“; и правично „награђује“ према, с једне стране,  улудо, узалуд, уништа..., или, пак, корисно – утрошеном времену! (Маа, идем ја...! Осећам потребу да прошетам поред реке!)

*

Позвао сам газда-Љубу, власника омиљеног рибљег ресторана, да на „мој сто“, с погледом и мирисом на Дунав, за тридестак минута, у дубљи тањир, сервира дуплу порцију рибље чорбе, да буде врела, мало љућа, с неколико комадића рибљег меса, нормално, да лорберов лист мало вири из чорбице, и салату од ситно исецканог слатког купуса с јабуковим сирћетом, и мали сомун..., и наравно, већу чашу хладног белог вина... Све дупло! Стижем на време! „Бенефицирано“, наравно! Пријатно!