НИШТА ПА НИШТА

Вероватно, српски језик спада у језике са највише врста ПОШТАПАЛИЦА: „па“, „овааај“, „па, да вам кажем“, „онааај“, „просто“, „напросто“, „'начи врх“, „мислим“, „бре“, „аАаааАа (аАаукање)“, „је'л“, „је'л те“(?!), „кажем“, „да кажем“, „да тако кажем“, „како да кажем“, „само (да) кажем“, „елем“, „примера ради“, „такорећи“, „како се зооове“, „разумеш(!)“, „разумеш ти мене“, „значи“, „рекао бих“, „дакле“, „тај неки“, „та нека“, „неко-нека-неке-неки“, „и тако (то)“, „и то је то“, „негде“, „фактички“, „практично“, „у принципу“, „...лупам“, „исто-иста-исти...“, „један-једно-једна (и нонсенс у множини:  ј е д н и)“, „схваташ(!)“, „као“, „искрено“, „искрено да ти кажем“, „искрен да будем“, „генерално“, „ако није тајна“, „братеее“, „тебра“, „значи“, „шоу“, „чуј“, „слушај!“, „брука“, „еКСтра“, „морам да признам“, „у фазону“, „синеее“, „заправо“, „да-да-да...“, „не-не-не...“, „хммм“, „итд“, „итд итд“... Неке псовке се такође користе као поштапалице, или бар оно: „јеее...“ (јбт!). Међу најчешћим поштапалицама су: „па“, „овај“, „мислим“, „бре“... Поштапалице „знају“ да буду и у „моди“, а актуелне су: „значи“ и „брате“... (Хаах, баш сам се потрудио!)

Те „универзалне“ речи, несрећне поштапалице, увек „успављују“ језик и уместо слојевитости, маштовитости, разноврсности, нијанси..., „поштапароши“ кажу само, на пример: „екстра“, врх“, „кул“... Да ли ће поштапалице икада нестати (?), вероватно неће никада (!), једино ће наилазити нове и нове... На нама ће остајати само избор: хоћемо ли их... или нећемо...!?


Поштапалица је, према једноставној дефиницији: реч која се користи као помоћна реч у живом говору. Користе је особе веома скромног речника. Некада се користи као начин да се покаже припадност одређеном кругу људи, на пример: „Дизелаши“ (сада већ бивши!), Земунци, Турбофолк звезде... Поштапалице се користе и када је особа која говори под стресом, уплашена, у неприлици или је принуђена да говори течно (а „гута кнедле“!)... Поштапалице се не користе приликом писања јер тада постоји време да се текст измени, „дотера“, лекторише... Кратко: поштапалице су речи које свакодневно употребљавамо у контексту неке реченице да би нам „као“ олакшале комуникацију.

Могло би се о свакој поменутој поштапалици разглабати „надугачко“ и „нашироко“, почевши од „правдања“: недовољним образовањем, (не)стручном (не)спремом, непознавањем граматике и правописа, скученошћу фонда речи, недовољном начитаношћу, погубним последицама од друштвених мрежа, површношћу, слабом вештином комуницирања, склоношћу ка деструкцији..., а нисмо далеко ни од тврдње да се све може једноставно свести у – „инвалидност језика“! За ту врсту „инвалидности“ веома је тешко смислити и направити одговарајуће „протезе“, „штаке“, „штапове“ и друга слична „помагала“... (Навика, тешка одвика!) Могуће је једино правовремено превентивно „деловати“ у свом непосредном окружењу, још од млађаних дана; јер, у ширем окружењу лако можете постати омражени или „особа нон грата“.

Слагали се ми или не, проблем је веома важан, јер спада у област комуникологије, интеракције или једноставније: комуникације. Ако се много „поштапаш“ постајеш иритантан, јер данас имамо све мање времена за слушање нечијих замуцкивања, отезања, „развлачења“... Поготово кад неко постане познат (не и славан!), па га често „појављују“ на електронским медијима. Како човек да неком верује (мислим већ на политичаре) ако стално замуцкују, понављају делове реченице, понављају понеке не толико важне речи, јер им мисли брже навиру од „способности“ језика, па док се „сустигну“. (Такви не уливају поверење!)

Веома честа, готово неизоставна, поштапалица наше садашње свакодневице јесте:  Н И Ш Т А.  Ништа па ништа...! „Неукусна мирођија“, данас, на самом почетку скоро сваке реченице и скоро сваког разговора! Али, не бих да превише коментаришем поштапалицу НИШТА, излишно је, исувише је „транспарентно“ – oh, wait – очигледно!

Поштапалицама претходе: несамопоуздање у изражајне, мисаоне, идејне и друге свеколике могућности наметнуте (пре)брзом – данашњицом. (Не, брже од – језика!) Под данашњицом подразумевам све оно што нас спутава, отуђује, удаљава, ограничава, чини нас мање способним, површним, несигурним, ненијансираним, „(из)бомбардованим“ разним информацијама... Притом мислим и на „турбо“ најновију технологију и њене „понуде“, које највећма нисмо у стању да „пратимо“, па то чинимо штуро селективно науштрб многог корисног. Најчешћи изговор: „Не стиже се!“ ~ И, тек, узалудно питање: „А, како се могло донедавно и без свега тога!“ (Да користимо технологију сврсисходније!) ~ Очигледно, на делу су: несналажење, неодлучност, слабост, линија мањег отпора, замена теза, лош избор, губљење у времену и простору, непрепознавање подметнуте агресивности, олако „лајковање“, „фејвовање“, „даунлоудовање“..., испразна радозналост (још само ово, па још само оно, па још малкице...), погрешно поимање „утицајности“, система вредности, (не)материјалног... Ево, „кочим“(!), а тек сам „заорао“.

Неколико примера безвезне употребе поштапалице: НИШТА. Личи ми на оно: „причај... причај... причај...“, јер јефтино си уплатио „моб пакет“ с неограниченим импулсима, па га сада вреди искористити „за све (те) паре“. (Хааах!) Али, претходно вас „частим“ кратком корисном песмом, није песмица, јер иако нема препознатљиву класичну риму, има (верујем!) – дубокоумност! (У стилу: ко разуме – схватиће!)

* * *

НИШТА ПА НИШТА

добро, онда ништа

ништа, онда добро

онда, ништа добро

* * *

„Па, ништа, ево, стиг'о сам!“ ... „Ништа, урадио сам то нешто!“ ... Добро, ништа, идем на спавање.“ ... Значи, ништа, сутра се видимо.“ ... „Онда, ништа, договорили смо се...“ ... „Страва, ништа, свашта смо купили“ ... „ Ништа, брате, наставићемо као да има свашта нешто.“ ... „Добро, онда ништа!“ ... „Ништа, онда добро!“ ... „Онда, НИШТА ДОБРО!“ ...... Ништа, онда – пријатно!