ГРОБНИЦА ЗА ДВОЈЕ

Има текстова и „текстића“ које кад налетим и прочитам опседају ме у мислима и (по)враћају на прочитан садржај скоро свакодневно, и по више пута, јер, с неким разлогом, нешто као умислим... Маа, да вам признам, и ноћу ми узнемирујуће речи и слике у сан „улазе“. Није да их сањам „целовечерње“, али „епизоде“ се појављују, углавном у тренуцима касновечерњег полууспављивања или ранојутарњег полубуђења... Јој, тако некако. (*И, извините за овај „ужасан“ наслов, усресредите се више на текст!)

 

Знам, занима вас: шта ли сада овај (ваш) блогер толико „увертирава“(?), што не пређе одма на ствар? Добро, ево, „прелазим на ствар“(!):

Прочитам на „on line“ информацију, о неком археолошком новооткрићу (шта ли?); претпоставка о Ритуалним убиствима до „пратње“ за преминулог? (Не могу се баш похвалити, да сам наслов разумео из прве!) „Преживео“ бих ја тај наслов да нисам одмах „загњурио“ и у прву реченицу испод: „Откривено укупно 600 гробница из Бронзане ере, у којима су наши преци сахрањивани у паровима. Сумња се да би по смрти једне, била убијена друга особа, како би биле сахрањене заједно.“... И? Немир, неверица, нагађања... Машта почне да „прозива“ моје мисли, као десетар своје одељење војника, пре звука трубе за повечерје.

 

И, наравно, прво помислим на брачни пар: мужа и жену (или жену и мужа); венчане или невенчане, небитно. Падну ми напамет и они „истополни“, аха, да их сада видим...!? Још не почнем ни дубоко и успорено да дишем, а сан навире „к'о нездрав“: осваја, подилази, увлачи се под капке, ко зна „под'што'куда'још“?

Ваљда, када људи знају да ће кад једно „пође са овог света“, с'њим морати и друго, јер реч је о „гробници за двоје“, обоје са превозном „картом у једном правцу“. Требало би, је ли тако(?), да још за време заједничког живота нарочито брину једно за друго, да се чувају, да се воле (мазе и пазе), да једно друго непотребно не „стресирају“, речју, да не „скраћују живот“ – једно другом! (Већ да га продужују!) Да не дижу олако руку или глас једно на друго, или друго на прво... Да се поштују и „поштапају“ међусобно. Хајд' понека свађица, више ради боље „циркулације крвотока“, или понека препирка око неке „ситнице“, али не више од тог „реда величина“. Иначе, ако умре (далеко било!) једно, одоше знатно раније обоје, у „брачном пару“, први што (му) је „догорело“, а друго што мора због „обичаја“.

Помислим ја и на брата и сестру, и на двојицу браће, или на две сестре... (можебит и од тетке, стрине, ујне... и полубрат или полусестра), ако су они најближи сродници, мислим неудати или неожењени... Ако се онај наслов и на њих односи, онда и они потпадају у „гробницу за двоје“. Онда и њих „сахрањују у паровима“, као најближе. Кад по једно од њих дође смрт, онда убијају и оно друго, најближе. Изгледа, кад дође време за такав „пар“, као да много не гледају и не пробирају. (А, који су то: они?)

Па, мислим, и на дете према родитељу, или родитеља према детету; и они су најближи на „породичном стаблу“, ако су дуже време остали сами у домаћинству, а ако не пазе и не поштују једно друго, па због тога „убрзају“ смрт (оног другог)... Увек више треба да поштује млађи старијег, ваљда би тако требало?! А, данас се појам поштовања „изгубио“ у сулудом ритму живота, па старији „(ис)поштују“ млађе више да их (пот)купе и придобију, па се тај однос врло лако извитопери...

Обичај „сахране у паровима“ може се онда односити и на ужу и ширу родбину или фамилију, ако су у заједници, ако су најближи (једно другом „окренути“) у некој трајнијој животној ситуацији. Онда, и код њих би важио тај „начин“, да кад једно оде „горе на исповест“, убијају и до њега најближу особу, из фамилије, да „упаре сахрањене“. Опет, намеће се, важно је да се међусобно пазе и поштују, да животе сопствене (и) сами себи продуже.

А шта ако је неко остао сам самцат (на овом свету), па нема „ни кучета ни мачета“, да ли онда бива да убијају и комшију с којим је дуго најближи, и друже се, и помажу, и свађају, и међаше... Не (!), не би требало, јер комшија већ има своје укућане, и своју „листу најближих парњака за сахране“. Једино ако је и он сам самцијат на свету, па нема шансу да избегне такво директно „упаривање“. Замишљам како и комшије треба за живота да се поштују и добро слажу, да живот себи што више олакшају и продуже... Ух, ал' се све ово (за)компликовало! И, ако је само у сну, па много је! Али...

Има и људи који су „венчани за своју партију“, „венчани за свој фудбалски клуб“, „венчани за кафану“, „венчани за ловачко друштво“..., па су им они и (као) једини и (као) најближи. Хмм (?), било би онда логично, да и тамо постоје могуће „листа парова“: ко је коме најближи и најсроднији за „спаривање“... Ух,ух,ух (!)... Ала би, и колико само, свуда требало превентивно водити рачуна за своје: партију, клуб, кафану, друштво..., да нико превремено не „умре“, јер, одма би се морало на „ванредне изборе“: ко је са покојником био најближи, па да (ако нема друге!) пође с'њим у „гробницу за двоје“, као „нај...пар“...

Вратимо се, ипак, на оне „усамљене“ који нису баш скроз сами, на оне који имају кућне љубимце, „куче или маче“. Баш би било жалосно да због „самотњакове“ природне смрти морају да убију и његовог кућног љубимца, све због тог нејасног и несхватљивог „обичаја“, из Бронзане ере, да се обавезно попуњава „гробница за двоје“, због сахрањивања у паровима. Ако се већ не могу уздржа(ва)ти и контролисати супружници, браћа и сестре, родитељи и деца, комшије, сарадници и ортаци, чланови партије, навијачи, кафански боеми, удружења и друштва..., зашто ту „мешати“ и кућне љубимце?! Они су једини који нас никада не нервирају намерно, који нам умањују стрес, који нас увек обрадују, који нам лече нерасположење, који нас не остављају саме... Ништа нам не раде нажао, бар не намерно... Али, кога брига...?! Важнији су им тамо неки обичаји: „сахрањивање у паровима“, „гробнице за двоје“...

 

На интернет и друштвене мреже нисам ни хтео нити стигао да „снопомишљам“. Замислите како би тек изгледао овај сан ако би се у његов садржај „укликнуо“ и „паралелни универзум“ и „виртуелне ствари“ и „пријатељи“ са Фејсбука и „пратиоци“ са твитер лајне, и акције „твитАПовања“, и „шеровање“ и „ритвитовање“... (Стоп! Стоп!) Ала би било „надлајковања“, „надфејвовања“, „аплаудовања“, „даунлаудовања“, „копи-пејстовања“, „крађе“ твитова и статуса... Све ради „савеснијег“ допунског образлагања при одабирању „парова“ за листе, које се односе на „сахране по двоје“... (Чудан неки сан, никако да ме „пусти“!)

*

Тихо цијукање, кевтање, дахтање, једвити додири шапом, препознатљиво тицање њушком, мрдање репом, кривљење главе увек у исту страну..., пред јутарњу шетњу, чека стрпљиво моју руку која је увек прво помази, и коју захвално лизне... Керуша „Куца“ је тик поред кревета, будна, раздрагана, тачна као будилник... Ех, када би само знала и разумела да постоје – људски снови. (Или, боље да не!) Колико ме је само пута од кошмарних снова „отргла“... Чим сам се само мало „свесно“ померио, ето (и) нови дан, и добро позната – јава...!