ТРАНГЕ ФРАНГЕ МОРГЕН

Жилав је тај момак Жек. Превалио охо-хо тридесету. Претурио преко леђа најразноврсније животне недаће. Очврснуо у џунгли званој „транге франге“. Он успева некако да „превари“ дан својег преживљавања, али месец дана готово никако, не бар „у комаду“. Најчешће ни три дана заредом. За свој начин преживљавања само кратко каже: ТРАНГЕ ФРАНГЕ МОРГЕН, и кисело се и „наборано“ осмехује... Пошто-пото желео би да зрачи оптимизмом, али... Под „транге франге“ подразумева „уловљени“ посао, а под „морген“ наплату, као најтежи део. Наплата траје, траје, траје... Да „извучеш“ поштено зарађен новац, неупоредиво је теже од било каквог посла који је томе претходио. Са послом се искусно и „избориш“, а „послодавци“ к'о да имају „змију у џепу“.

 

Обично, Жеков дан почиње још увече, пред „покушај“ спавања; не завршава се ни сутрадан, до какве-такве вечере... А, преко дана, „презалогаји“ кад-колико или од скромног бакшиша или (к)од добрих људи, који га знају, и који са њим искрено „поделе“ садржај из својих лонаца или шерпи. Буде ту и „виљушка“ и „кашика“... То су му уједно и најслађи залогаји, јер су из домаће кухиње, и из душе. Не пије алкохол, не пуши цигарете... О будућој породици још ни не..., али свакако размишља. Једног дана. Али... Када... Како... Одакле... ?!

- Кажи, брате... У Мунзе сам, радим нешто... Физикала... Још „чуку“ времена!... Могу, да ти превезем..., за „сома и по“... Не могу за „сома“, аа гориво, шта мени онда остаје...?! Не „покрива“ ме... Добро, ти онда или нађи другог...или...!

Понуде за „брзи посао“ искрсавају у секунди, а могу да се промене већ „између два семафора“... Увек су присутна „надмудривања“ око: зараде, дневнице, напојнице, рокова, начина, услова, количине, величине, квалитета, квантитета, мојег, твојег..., ко гарантује исплату?! Мобилни само „звони“ и „вибрира“...

- Кажи, ево ме, возим... Превозим... Може, само плати ми део одма, да допуним мало резервоар,  „црвена лампица“, знаш... Не брини, онда, биће пре мрака, шта је за мене 100 километара...?! Договорено!

Без возачке дозволе (али и она ће ускоро!) Жек је, уз ризик, превозио све и свашта туђим полуисправним теретњацима, и крстарио шлеп-возилом под жутим ротацијама, и развозио грађевински материјал по градилиштима, и таксирао „кршем од аута“ на „налог за вожњу“, и возио приватни градски аутобус, чак, и возио аутомобиле уместо познаника којима је полиција одузела возачку дозволу на одређено време... Једино, када му искрсне прилика да може нека од тих возила да употреби, да се „послужи“, да помоћу њих и сам себи нешто одради и заради, или бар „компензује“ – услуга за услугу. Људи му безрезервно верују, на реч, поштују га, а који га познају сматрају га „чланом породице“. Чак му и сами одређују висину „хонорара“, наравно увек мало више, јер, „ваља се!“.

- Прихваташ, значи...?! О.К... Али, прво морам да узмем већи камион... Да позовем физикалца за утовар, тешко је то... И њему мораш „сомића“... Рачунај и „два сома“ за нафту, унапред... Ако хоћеш јефтиније, онда да успут одрадим још један послић, прилика ми је, обећао сам... Смисли нешто да се не враћамо „празни“, и то делимо братски... Тебе могу да сачекам са исплатом пет дана, али да будеш тачан!... О.К... Камион не плаћамо, дугује ми власник, имамо „дил“...

Стални „посломолиоци“, никада се не зна када ће позвати за неки ситнији посао, за „сома два“, у којем делу месеца, часу дана, делу града..., да ли у резервоару има довољно горива, и да ли зарађени новац сипати у резервоар или купити нешто за „клопу“ или ставити у „коверат“ за плаћање  пристиглих рачуна, у наслеђеном станчићу, бар то(!)... Увек на граници рока, на ивици коректног, по приоритету преживљавања...

- Друже, касним пола сата, ево, не могу да заверглам овај „крш“, ослабио акумулатор... Већ сам позвао оца од мојег другара таксисте, да дође својим колима, клеме..., најближе станује, ево га, стиже..., јавићу ти чим...!

Ма, „мрка капа“, обрни-окрени... Поново је „сложио фацу“ Жек... Врти главом: „Транге франге морген“... Било какав план, идеја, договор..., не добаци ни до три дана. „Пословне“ идеје су најчешће на маргини немогућег. Планови су конфузни. Договори несувисли... Телефонски разговори неувиђајно дуги, испразни, испрекидани, неповезани, нејасни, недоречени, неодређени, понижавајући... Причај, причај, причај... Поруке, „прелистава“ их, непотпуне, полуписмене и недовољно јасне, често и намерно.

- Ништа, од јутрос сам „отворио“ тезгицу поред пијаце, оно, транге-франге систем, на старом коферу... Не дирају ме они „...налци“... Знаш, оно, кад нема другог посла, нешто мора да „капље“... И, да знаш, „брука како капље“: неки колекционар купио стари ручни сат, један старац купио транзисторче, баба се цењкала за бакарну џезвицу па сам јој „спустио“ цену..., имам и шах гарнитуру, војнички опасач, прекидаче, утичнице, осигураче, кишобранче, музику, лупу, катанчиће, жилете, књиге... Ае, јел знаш колико да ценим „Титова сабрана дела“, десет књига... Ништа?! Хмм... Тешке су у... Важно да се „врти“, кажем: „брука“.

Занимљиви су и недокучиви „нивои“ тог „транге франге“ света, и њихове међусобне „поделе“ на оне који немају и зависе од оних који имају и условљавају и стално „измишљају“ своја нова „правила“. Чудан неки свет. Не попуштају, и увек само гледају да су они довољно „добри“. Увек на кичми слабијег „крчма“... Погађате, Жек спада у оне прве, који немају. Никад се не зна на чему си тачно. Игранка без престанка! Но, сви ипак некако преживе дан два три, али за дуже од три дана, нико не можа да гарантује; нико не покушава да бар сам себи објасни – како? Ко зна и да ли би умели?! Када Жек каже: „преживе“, мисли – свако на свом „нивоу“.

- Немаш више од кога да позајмиш, блам, небитно зашто, или да нешто наплатиш унапред, тамо где уживаш поверење. Одрадим ја то после, таман посла. Нема народ новца, све мање је платежан. А, послови су и тешки и лаки и једнократни и вишекратни и повремени и једанпут и никад више. Ако држиш превише „до себе“ неће те ангажовати, а ако самог себе не поштујеш злоупотребиће те док трепнеш. Није да неко има лошу намеру, брука, већ време је такво, беспарица или тешкопарица.

Није Жек никада спадао, ни близу, да случајно не помислите, у градске „жестоке момаке“, није се са таквима ни дружио; никада није залазио у било какве сумњиве послове. Трошио је своју радну, услужну, помоћну... снагу, губио своје сопствено време, бирао где и код кога може одвојено време и утрошену снагу „уновчити“. Понекад би жешће промашивао у процени, бивао изиграван, исплаћиван десет пута по „десети део“. Али, морао је и на такве начине пристајати... Звали то или не: школом живота! Док је мајка била жива, Жек је у њој имао највећу свеколику подршку. О оцу, нерадо прича, ето, већ више од годину дана ни не зна где је?

- Има ли шта од исплате следеће рате за брање малина? Има ли шта...? Ка'ће? Надао сам се да ће ме то мало „подићи“ са нуле! Види, јеви ми чим...! Ааа, људи, брука, једна...!

Брао је Жек и боровнице у Црној Гори, у сезони. Подизао је и кубике песка помоћу чекрка, ручно, на спратове зграда. Тестерисао је и цепао дрва за огрев, људима. И пресељавао, и усељавао, и исељавао... Знао би, кад би га нужда натерала, да купи и мобилни „за динар“, а прода га по одговарајућој цени, али увек је истрајавао да правовремено отплати све рате...

- Маа, имам проблем, газда ми дао да користим његово шлеп-возило, да превозим, али ни да чује за зимске гуме, поправке..., само регистрација. Шта ћу, морам, његова правила... Сад „гањам“ те гуме, да променим, бар половне...!

Радио је неуморни Жек и на приватним бензинским пумпама. Радио је разне послове на „радно време“ код предузетника. Уклапао се као испомоћ или мењао другаре на „тежим“ пословима и делио са њима зарађен новац... Комбинације у недоглед, али комбинације које живот значе...

- Комбинаторика је то, „двеста на сат“, како те год „баце“ а ти мораш на „ноге“ да се дочекаш, само тако опстајеш и преживљаваш. Немам ја саветнике, само ових десет прстију, и хвала Богу – здравље!

Застане тако, понекад, Жек на београдском Зеленом венцу, сетно посматра људе (однедавно, у кратком периоду, остао је и без оба родитеља), сви некуда журе јуре, долазе или одлазе градским аутобусима: да ли и они имају своје „комбинације“, какве су, да ли су срећни, задовољни, гладни или сити, породични... Да ли су и они понекад принуђени да исто тако „ТРАНГЕ ФРАНГЕ“... Да ли и они „мало МОРГЕН“... Или, „мало сутра“...

Како да човек не помисли – закључује тугаљиво Жек – да ли је за неког живот „мајка“, а за неког, изгледа, „прилошка одредба“ за НИКАД..., а можда ни тад...?!