ЛОМИ ДРОБИ БАЦАЈ

Ломи цигарету, једну по једну! Дроби цигарету, у пикслу (описано је)! Бацај остатке из пепељаре, у ђубре!

Заувек ОСТАВИТИ ПУШЕЊЕ – значајан успех!!!

Прочитај, размисли, одлучи, (и) пробај..., ништа не кошта! (Приредио за вас аутор БЛОГА, непушач, мало се потрудио... Није преписано!)

Купиш „бокс“ или „штеку“ цигарета (паковање од десет „паклица“), својим новцем. (Препорука: почети куповином „бокса“ цигарета!) Дођеш лепо кући. Проради „пушачки“ нагон. Отвориш „штеку“, узмеш „паклицу“, отвориш полако „паклицу“, уобичајено... И гледаш у двадесет цигарета сложених као сардине. Мада верујеш произвођачу, ипак их нетремице пребројиш, у једном даху. Кад си се уверио да је свих двадесет цигарета на броју, сетиш се упаљача. Ватра! Е, сад, ако је упаљач јефтин, бациш га у кућну канту за смеће, никако кроз прозор. Даа, једноставно га бациш, онако баш бездушно. А, ако је упаљач скуп или поклоњена вредност, онда га лепо обриши, изгланцај крпом, добро затвори излаз запаљиве течности...! Уосталом знаш и сам како би то требало да учиниш, ако ће уследити период у коме неће бити потребан, па га лепо одложи у неку фиоку, где неће бити пред очима... Потом, узмеш пепељару или пикслу (зови је какогод) на коју си навикао, али претходно је добро опери топлом водом и детерџентом. Понови прање још једанпут, испери је топлим млазом, мало отреси капи и добро и дуго је (о)бриши, да пепељара не буде влажна... Понесеш чисту пикслу до места где удобно седиш, ставиш је на сточић надохват. Још док ниси сео, баци у смеће и отргнуте делове папира, најлона, целофана... од „паклице“ и „бокса“; буди уредан!


Знам, сада помишљаш да ти нешто недостаје (да!): упаљач! Неће ти требати једно време, а можда (и) никад више, зависи да ли ћеш престати да пушиш или „третман“ неће успети (што је мало вероватно!), а, тада нек' ти је „...упомоћ“! Најзад, почињемо оно што можеш назвати какогод: „паклени пут одвикавања“ или „пут посут измрвљеним дуваном“ или „до светла на крају тунела“ или „тунел на крају одвикавајућег пута“ или... Зависи од тебе самог, и од твоје воље! Не брини, нећеш на крају ништа ти морати да одлучујеш, наизглед једноставно, одлучиће твоје тело, односно организам, сасвим подсвесно; тај исти организам који си сам навео на пошаст звану: пушење цигарета.

Елем (?!), коначно, узимаш цигарету, јер сустигла те је неодољива жеља да „запалиш једну“, онако страсно, због чега и „вучеш“ епитет страственог пушача. (Да ли си икада размишљао: зашто ми је све ово, и све оно, требало...?!)... Први корак, исправан, управо је пред тобом: да ли грчевито ставити цигарету између усана, међу исте оне усне којима, на пример, љубиш вољено биће, вољену драгу, вољену особу...(?) Не! Не! Не!... Никако, не приносите цигарету ка устима! Ово је тренутак где одвикавање почиње: узимаш прву извађену цигарету из „паклице“, нежно и пажљиво као и безброј пута до сада, држиш је прстима обеју руку, хоризонтално, за два њена краја (као и батина, и цигарета има два краја), благо је вртиш као оловку, као да је умотаваш или одмотаваш или намотаваш... Гледаш у цигарету нетремице, и у сопствене прсте, још увек не верујући да следећи корак неће бити њено „припаљивање“ (нема „кресања“!), већ надношење (цигарете!) над пепељару и лагано и споро почињеш прстима да је дробиш, од њеног врха ка филтеру, и да умрвљени дуван мало по мало просипаш у пепељару, и отресаш са прстију, исто онолико колико траје њено припаљивање и увлачење дима за димом, илити њено „уживање“...

Важно је да не журиш, да „дробљење“ приближно траје колико и „пушење“. Гледаш, верујеш или не верујеш (нема ту милости!), полако се „играш“ цигаретом, вртиш је у круг, помало „штипнеш“ начет врх, и дробуцкаш дуван који помало пада у чисту пепељару. Дуван дробиш и испушташ га приближно толико дуго и одмерено као када пушећи „трошиш“ цигарету. Уместо пепела и дима, остаје само у једној руци филтер са мало дувана (као „пикавац“) одлажеш га у пикслу, а можеш да се још мало „(по)играш“ замишљајући да га „гасиш“, притискаш га о дно пепељаре, „чачкаш“ и „ћушкаш“  претходно расуте делове цигарете, твојих руку „дело“.

Није ме уопште брига шта ти је тих пар минута промицало у мислима... (Вероватно: хајде једна цигарета, да пробам, али чека ме одлука да ли ћу за десетак или колико минута исто то урадити и са следећом, па следећом, па још следећом... Зар да „уништим“ целу паклицу, па другу паклицу, па још једну, две, три..., десет паклица... Маа, дааај...!) ~ Питам те само једно: Да ли ти уништаваш цигарете, паклице, боксове, кутије, палету, шлеп..., или цигарете, паклице,  боксови, кутије, палете, шлепови – цигарета, уништавају тебе?! Ваљда је паметном довољно?! Пардон, не желим да те вређам, паметан си (!), али шта ти је требало да икад-икада „запалиш прву пљугу“, а одма затим и другу...!

Шта? К(ак)о? Када? Где? Зашто?... И много још питања. Ломљењем сваке цигарете, мислима ће ти пролетати нова и нова и нова „прича“. (Неминовно.) Биће и гађења! Биће и бездушности! И малодушности! Биће и жаљења за изломљеним и издробљеним цигаретама, јер платио си их сопственим новцем. Биће и жеље да запалиш бар једну уместо да је изломиш, издробиш и бациш у пикслу; пред сопственим очима. Биће и идеја да их солидарно поклониш неком пушачу из окружења који вапи за цигаретама. Биће и жеље да бациш целу паклицу у ђубре само да не гледаш како их једну по једну ломиш и дробиш и бацаш дуван у пикслу, као „пепео“. Биће... Биће... Биће... Нема попуштања, јер одлучио си да „раскрстиш с пушењем“; а ионако си новац „бацио те бацио“ или сваки пут помало бацакао... Нема правила, реакције и путеви су понаособ. Важно да се убрзо срећемо на крају „непушачког тунела“, успешно, где нема ни жара ни дима ни пепела...

Зашто сам толико сигуран?! (Питаш се.) Ево, да отклонимо и ту дилему, која те прати од самог почетка... Организам се силно „побунио“, и дао си му макар и подсвесну шансу да се „изјасни“. Раније га никада ниси ни питао. Створило се у организму низ одвратности према цигаретама, диму, пепелу, некултури пушења, бацању неугашених пикаваца, трошењу новца на ту прилично скупу пошаст... Ово је уједно тренутак када можеш преузети „команде“ у твоје руке, јер пожељније је да сам даље промишљаш, али што „ишчашеније“... Ствари ће ти се надаље „казивати саме“, невероватном брзином. А, ако ти се и догоди да, ипак, опет пожелиш да припалиш цигарету, само настави да их лагано ломиш, дробиш и бацаш њен садржај у пепељару, и склањаш у канту за ђубре. Далеко боље и здравије јесте да гледаш како се цигарете дробљењем „топе“, него да увлачиш дим у плућа, отресаш пепео, „шерујеш“ непожељне мирисе уоколо... Ако си и дошао довде: не одустај! (Упорно!) Већ си више од пола успео, само организам код неких брже а код неких спорије реагује.

Поука свима: Можете само помислити како вам се дугим низом година намећу и разне друге пошасти, а ви их олако прихватате, и постајете њихов роб и зависник; тешко се касније од њих „отрести“. Аналогно, уз мало воље и поштовања према самом себи, можете савладати и сваку другу ововремену пошаст. (Само ако желите!) Без плаћања институцијама за одвикавање, без одлазака у саветовалишта, без лутања и губљења времена, без...

На пример, на сличан начин: уместо да претерано неодољиво пијете алкохолна пића, ви „вишак“ који би вам штетио (док сте још трезни!), лагано просипајте у судоперу или клозетску шољу: кап по кап, гутљај по гутљај, из чаше, из флаше..., по сличном принципу као и када је о цигаретама реч... Затим, ако не можете да одолите „брзој храни“, купите је али уместо да „уживате“ у јелу, одмах је (по)делите сиромасима, птицама, псима луталицама..., увек када вам се „приједе“... Организам ће вам сам подсвесно „објаснити“! ... Или, замислите, двосатном одмереном шетњом у природи или поред реке, одуприте се „безвезно изазваној“ свађи са партнером или партнерком... Oh, wait...?!

Не заборавите: важно је да одвикавање радите добровољно, вољно, одлучно... (све сами!), својим рукама, пред сопственим очима..., истим редоследом и динамиком као што се одвија (и) стварно конзумирање, „уживање“,  „трошење“... Циљ је да што више „изнервирате“ свој организам... Организам доноси одлуку сам, подсвесно, једноставно, то је – поента!  Јер, изгледа, све док год се ви будете питали, и ваша „глава“... – ниишшштааа?!