БЛОГЕР У ПОКУШАЈУ

- Да ли сам ја сада блогер? – пита ме другар, који је управо отворио блог налог.

- Не знам, нисам „компетентан“, хаах, јер ја сам отворио блог налог тек пре шест месеци и постовао сам „само“ педесетак блог постова, а нисам о „звању“ блогера толико ни размишљао! – одговорих му без устезања – Али, могу да те упутим на познаника који је блогер већ неколико година и постовао је неколико стотина блог постова.

У оквиру својег „комплетног блог профила“, испод аватара и имена с презименом, одговарајући на питање: шта мислим о себи, одмах сам спонтано уписао: Није толико важно шта мислим ја о самом себи, важније је шта ће блогери једног дана закључити! – мислећи када ћу (са)знати да ли сам успео у покушају да постанем блогер, а већ схватајући да би се то можда могло „остварити“ тек након неколико година и неколико стотина блог постова.

- Хмм, блогер, нисам баш сигуран! Још увек бројим колико сам пута постовао месечно, колико сам имао „укупних приказа странице“, да ли је „пао“ неки коментар, „завирујем“ у моју блог статистику..., свакодневно посетим понеки „добар“ блог не би ли нешто битно о блоговању научио?! – „брани“ се другар за кога сам био убеђен да ће потврдити да се „осећа“ искусним блогером, а потом он одређеније допуни свој штури одговор нашем „почетнику“ – Тако да нешто и нисам баш сигуран, да ли сам „сазрео“ да себе сматрам блогером. Ихааај, колико мени још треба...!

Посматрам свог другара који се не љути када му се обратим са: блогер у покушају, па ми се све чини да нисам никада на такав начин сам себе преиспитивао (мада, признајем, понешто и јесам), поготово ни након постовања свог првог блог поста, чисто пробе ради, почетком прошлог лета, назвавши га: „НУЛТИ БЛОГ“. Додуше, не могу себе ни поредити са „блогером у покушају“, јер иза мене стоји вишедеценијско искуство у писању, новинарству, уређивању, објављивању, читању, учењу од бољих и признатијих... А, када сам сео пред лап-топ и „табулу разу“ првог блог поста, осећао сам се као на сасвим новом почетку. Обузимала ме је, након „многијех лета“ мени препознатљива трема. Био ми је то већ довољан сигнал да чиним оно што ће ми наново пружити (с)писатељско задовољство, тим пре што сам у „писанију“ довољно остварен, па сада могу да блогујем, онако, за своју душу...

- Одмах, на почетку, на плаветнилу фотографије насловне стране, испод назива блога, крупнијим словима исписао сам и јасан мото. – причам будућем блогеру о редоследу настајања „физиономије“ (изгледа) мојег блога, објашњавајући му и усмеравајући га да погледа екран, где пише: Блогови на „ОсвемуПодЛупом“ планирано је да буду благо осенчени личним и породичним печатом, до непрепознатљивости. Садржај постова интуитивно биран у оквиру обичне свакодневице, требало би да подстичу све намернике на спонтане коментаре и интеракцију, који се без „строге“ форме претачу из теме у тему а „лупом“ бар мало издвојене и назначене. Е, сад, видећемо: колико и докле?! – пријатно ме изненадила и његова промишљена љубопитљивост.

- Рубрике, за сада: ОТВОРЕНО, ЖИВОТ, ОГЛЕДИ, ОЧИМАиДУШОМ, САН*РУЖАН*ЛЕП, СПОРТ*КОМЕНТ имају своје посебно значење и усмерења. – указујем му на важност „смештања“ тема и садржаја у засебне „фиоке“, а не само ради бољег утиска.

- Свиђају ми се наслови, понекад је довољно само њих да прочиташ, намах буде радозналост... – „блогер у покушају“ (по)мало хвали мој блог, а помало се труди да покаже и своје читалачке опсервације.

- Наслови су посебна прича, прича за себе, готово увек се моји наслови састоје из свега три речи, а казују много више, дубље, шире, далекосежније... – видим да му је довољно појашњење, и додајем још само – ...а није „грешка“ ако неко помисли и да су моји наслови увек негде између једноставног и „философског“. Уосталом, по насловима сам и био „познат“ у редакцијама у којима сам радио.

Запазио је „блог почетник“ и илустрације уз блог постове, те да су веома пажљиво биране, да су уочљива врста „равнотеже“ и допуне темама и њиховом садржају. Рекао сам му да је то (по)мало преузето из новинарског начина казивања, а увек је у корист потпунијег израза блог поста.

Указао сам му да је коментаре, испод, за којима блог постови заиста вапе, тешко „пронаћи“ чак и помоћу „лупе“. Слегао сам раменима, у стилу: „Нема их, још! Али, пошто блог постови живе колико и сам блог, и дуже, увек постоји нада да ће накнадно бити и довољно коментара!?“. Сложили смо се да за добар коментар никада није касно. Увек је добродошао, макар и накнадно.

- Они који блогове прате и читају блог постове, драгоцени су у процесу настајања. Када би само знали – сигуран сам да знају, али треба их подсећати – колико су за ауторе блогова битни: повратне информације, интеракције, остављање „трагова“ о завиривању у блог..., јер сви који пишу довољно су „озрачени“ навиком да прате „тираж“ или „укупан приказ странице“... Но, нека их, само нека људи читају, јер у противном нешто не би било у реду, или са аутором или са „његових руку“ делом.

- Блогери су прилично добро „проваљени“ да се сви потајно надају да ће од одабраних блог постова можда једног дана бити довољно „материјала“ за књигу.  – пита се „блогер у покушају“, па сам наставља започету мисао – Тако често бива. Нема ту ничега лошег. Јер, блог је као неки својеврстан покретач, истраживач, проналазач..., нових идеја за блог постовање или уопште писање, ради каснијег публиковања. Зашто не?!

Осврнули смо се и на незаобилазну тему о учесталости блог постова, недељно и месечно, и закључили да је најбоље да нема правила. Није добро да блогер (макар и ако је само у покушају!) намеће сам себи тешко достижан ритам, неповољно се може одразити на доброту блог постова. На самопоуздање... Е, ту се већ понешто може закључити и о самом аутору, блогеру; о његовој инвентивности, о раскошу идеја, о искуству, о ширини доживљеног или наученог...

Од оних које заиста можемо назвати: блогери, а има их подоста, мада су многи скоро заборавили на потешкоће с почетка својег блоговања, може се сазнати доста корисног. Поменимо бар...! Важност познавања матерњег језика, граматике и правописа, незамењив је „алат“ за писано изражавање и у „електронском“ начину писања (познавање нове технологије). Корисност познавања новинарских знања и начела писања постова чији су коначни „потрошачи“, ко други него - читаоци. Одмереност у писању, а не постовање по сваку цену, читаоци су стрпљиви и неће олако окренути леђа свом блогу, ако су га већ једанпут одабрали као омиљеног, корисног, занимљивог... Тему и садржај блог поста не треба користити за олаку осуду или суђење некога, нечега, некоме... (другима!), већ најпре покушати их разумети и добро разумете оно што се намеће као тема, што треба да чини садржај, чему ће добар наслов бити још јаснија „капа“ или „кров“... Блогер треба да има објективан став о теми коју постује, да помно посматра живот око себе, пре свега свакодневицу... Блогер је знатно запаженији ако читаоци у његовом казивању увек препознају нову емоцију, ону врсту новопробуђене емоције која подиже ниво узбуђења и надахњује душу садржају, да не буде „сувопаран“. Ако блогер успе да забележи и „поклони“ читаоцу све оно што је и сам доживео, овај ће то запазити; јер, читалац ће као и мало дете, које је у исто време и невино али (и) не можете га двапут преварити. Присетите се свега што сте о нечему чули, видели, осетили... Блогер треба да следи свој почетни мото или да га допуњава. Воли читалац и када изненада „налети“ на неку реч коју дуго није чуо или прочитао, али важно је и што више бирати речи које се уклапају у нови начин „електронског“ писања или лакшег претраживања или очигледнијег „извлачење“ кључних речи... Има корисних сазнања још, али...! На пример, блогер је сам себи: новинар, писац, фотограф, лектор, коректор, технички уредник, уредник фотографије, главни и одговорни уредник (ГлОдУр), администратор, издавач, промотер...

- Постојање максиме „ОсвемуПодЛупом“ неминовно (до)даје мојим блог постовима одређене „тегове“. Обавезује да садрај буде посматран „под лупом“, да се из „много свачега“ извуче „мало нечега“ битног, али да буде појашњено таман толико да не промакне незапажено. – настављам да указујем на, по мојем поимању блоговања, значајне детаље – Да блог пост скрене или привуче пажњу. Да направи разлику између површног и неповршног. Да задовољи и укус блог читаоца који најчешће немају довољно времена, али их обрадује „пажња блогера“ када им укаже на нешто корисно. Баш као и она фраза: „и мирис и укус“...

Интернет, друштвене мреже, нова технологија..., поменимо овде и њих, пружају веома велике могућности, али, ако се правилно користе. Међутим, најчешће није то случај, млади људи се „зезају“, „блеје“, „цијуучу“, „ћаокају“... (Но, најбоље да се сада уздржим од придиковања и примедбовања о „урушавању“ матерњег језика.) Фејсбук предњачи у претераном „шаренилу“ – „фејзбучење“! Твитер би могао то да ублажи, јер и замишљено је да служи (и) као „мали блог“, мада је прилично изражена „фејсбукизација“ (?!) и на твитеру. Блог се мање прати и чита, и још мање пише (постује), јер треба показати и разумевање и писменост и знање и умешност и велику вољу у истрајавању изван зоне све погубније опште и естрадне „површности“. Блогери спадају у „врсту“ која осећа значај очувања језика; постују и они „слободније“ али воде рачуна о равнотежи: истовремено ослушкују језик свакодневице и поштују мишљење лингвиста... Гледано из другог, необичнијег, угла: колико блогера, толико и начина блог изражавања, па и већа могућност блог избора!

- Ето, да нисам био потакнут на размишљање: ко се може сматрати блогером, не би било ни овог блог поста. – преостаје ми само да удахнем дубоко и приведем мисао крају – Аее, да је мени имао неко овако потанко да прича о својим промишљањима о постовању и блогу, вероватно бих много раније прележао силне „блогерске дечије болести“; али тако је свугде, има (и) себичних, који тешко деле – добро и корисно... Знам, нисам још довољно добар блогер, али верујем да нисам ни далеко од!