МОЈЕ О НЕДОГЛЕДНОМ

ПРЕ*НЕДОГЛЕД

Највиши степен поезије јесте – из срца и ума,

изговарана умом и срцем, из дубина узношена,

ка свему где мисао допире љубављу урамљена,

и док сија сједињеним умом и срцем – душу има.

*   *   *

НЕДОГЛЕДНО

Није песнику лако да се вине

у недогледне небеске висине,

да има дар да говори стихове

попут нечујне молитве уснене.

Дејственост да врви од одраза

непотрошиве ризнице израза,

залихе промисли преизобилне

из душе и срца, крајње дубине.

Потврда песникових остварења

кад осветљавају лака уздизања,

поезија саткана умно и срчано,

ум кад нисходи у срце, нечујно.

Стихови о сваком живота трену,

и искаљени у болу или трагизму,

победоносно одолевају времену

тек када се упечате у срцу и уму.

Невидљиво је то оруђе борбе –

срцем и умом открива песника,

непрестано делује, и без злобе,

смиреношћу у сусрет – весника.

*  *  *

(Д. П, 26-28. април 2017, Земун; читати полако - умом и срцем!)

**Фото: (1) Ја, у недоглед... и (2) Пас Гаро, фрушкогорски...

ПОСЛЕ*НЕДОГЛЕД

Кад поезија је далеко од многога – претежнија

и од куле што на брду стоји, вековима почива,

када је песнику његова нова песма најважнија,

али која се оку: и ума и срца и душе – открива!