МОЈЕ КАД НЕМА

ПРЕ*НЕМА

Није битно: зашто ме нема, и, где сам?

Стварно ме нешто баш нема, па нема!

Нема ништа вредног, што могу да дам.

Успавао се сваки део мене, па, дрема...

*  *  *

МЕНЕ НЕМА

Нема ме,

мене напросто нема,

нема ме већ дуго,

у мени све дрема,

(затишје себи дамо),

тишина као трема –

или је нешто друго?

Више љубави само

јаче може да покреће

(као и опојно цвеће),

када нису довољни

ни јесен ни пролеће

нити ветрови повољни.

Знам, дуго ме нема,

успавано је у мени све,

вена је свака успорена,

нешто ми није као пре.

Нема нигде мене,

мањка љубави енергија,

значајне су промене,

такво стање не прија!

Мене нема, знам,

нема ме, нема,

проводим дане сам

(наиђе и такво време)

нема ми мелема, нема!

Нема ме, довољно

нема ме ни на нету,

није ми то вољно,

слутња луња по свету.

(Дуго гледам маслачак,

између је и бела рада,

нада тек као трачак,

а киша хладна пада.)

Нема ме, то дуго траје,

до сржи ми се увлачи,

слушам и других вапаје,

шта то може да значи?

Мене нема, тако тек,

напајање јењава лагано

(љубав је погон једини),

нема томе прави лек,

како свима, тако и мени!

Нема мене... Празнина,

не јављам се било коме,

превисока је то планина

(стрми гребен до гребена),

не поверавам се свакоме.

Нема ме, то ни битно није,

љубав је веома тајновита,

неће да се самооткрије

(скала живота је скоковита),

самоћа тек приђе однекуд,

још, кад у мислима се свије.

Нема ме, нема...

Мене необично нема.

Бура се у телу спрема!

Наговештаја никаквог нема.

Не знам: колико дуго?

Нема топлине довољно.

Или је, пак, нешто друго!?

*  *  *

(Д. П, 5-6. мај 2017, Земун; кад песник у песнику нестане...)

   **Фото: (1) Фрушкогорске панораме... и (2 ) Ја, пред кишу...

ПОСЛЕ*НЕМА

Душа песничка, уме да заћути ненадано,

само схвати да је наједном нигде – нема,

није је брига да ли је све то неоправдано,

прижељкује још љубави, и нешто спрема!