МОЈЕ О НЕСТАНКУ

ПРЕ*НЕСТАНКА

Када песник нечујно у самоме себи нестане,

ил' се успава без икакве љубавне успаванке,

кад му дах за стиховане реченице престане,

обмотају га беспомоћно паукове нити танке.

*  *  *

НЕСТАНАК ПЕСНИКА

Песник када се дубоко успава,

и покрије чаршавом све до очију,

не могу га ни громови пренути,

не дотичу га тад ни снови ни јава,

ни капи кише што по окнима бију,

акорди срца не могу га покренути –

он тада само спава, спава, спава...

Песник кад заспи тврдо и дубоко,

и кад отплови бујичним токовима,

на ничија дозивања се не осврће,

можда мало провири на једно око,

као да је окован тешким оковима,

не осећа поруке ни туге ни среће –

он тад само спава дубоко, дубоко...

Песник кад у себи самоме нестане,

и кад се усидри у својим тминама,

ни близу му тад није могуће прићи,

сваки трептај стихова и риме стане,

прикрије се под осекама и плимама,

површином пузе ситни мехурићи –

он ипак све види са стране, стране...

Песник кад проводи уснуло време,

и кад га јака крупна киша надвлада,

не успева да тумачи поруке облака,

пише стихове без неопходне треме,

не зови га тад ни из села ни из града,

небом промичу шаре дугиних трака –

он тад смишља чудне теме, теме...

Песник кад се успава без успаванке,

и кад се нестварном загрљају преда,

не разуме многе тајанствене поруке,

као кад обујеш на голо тесне опанке,

тако створена слика је мутна и бледа,

док на трње јуришају речи голоруке –

он тад осећа све нити танане, танке...

*  *  *

(Д. П, 24-25. мај 2017, Земун ...а падала је поподневна јака киша...)

**Фото: (1) „Поруке облака, ових дана“... (2) „Капучино за песника“...

ПОСЛЕ*НЕСТАНКА

После нестанка је после, после је увек – после.

Некад није касно ни после, осим кад је посве...

Увек постоји нешто пре, а нешто јесте и после.

Игре речима, и у песми, лепо мисли – запосле.