ЛИСТ КРУТО ЖУТ

Иако је већ увелико завладало овогодишње пролеће, у природи још

може да се нађе понеки „сачуван“ сув лист који је претекао од прошле

јесени. Отпао је из неке од високих збијених шумских крошњи и онако

браонкасто жут и крут још „тумара“ свуда по тлу. Очевидно, ветар га је

ко зна већ колико пута беспомоћног премештао, „листао“, превртао...,

по влажном трулежом прошараном тлу; од стабла до стабла. И, лист је

одолевао. Уосталом, баш као и у нашим животима: некога и поветарац

може олако да „поломи“, а некоме ни више јачих ветрова не могу

ништа. Испада, да је и сваки отпали лист прича за себе. А, да ли то само

зависи од јачине ветра или од чврстине листа...?! Није ми намера да

блогујем у стилу: „ветрови против листова“ или „листови у вихору“...

Нити о новим тек озеленелим листовима у најави, на управо олисталим

гранама крошњи. Већ, бавим се, једноставно, шетњама разноликим

шумским стазама – земљаним, асфалтним, бетонским, поплочаним...;

свеједно – уз једва приметне и неодређено поређане (као) „препреке“

за „споплитање“ мноштва наших неповезаних мисли. Многи не би ни

примећивали те небројене препреке, које се појављују пред стопалима,

али овом вашем искусном блогеру и његовој „блог лупи“ не промичу тек

тако ни најситнији многобројни детаљи; овог пута у опуштајућем ходу

природом, непосредним гледањем у земљу, до свега неколико корака

испред. Корисно је шетати овако опуштено, поготово у природи. Јер,

обичне неповезане мисли које спонтано надолазе одагнавају све оне

наметнуте од наше стресне свакодневице. И, не само те и такве мисли,

већ и фронцле од разних, најчешће, кошмарних снова који се по сав дан

мотају по нашим мислима, а најчешће им не знамо значења. Асоцирају

нас упорно и досадно на неке појмове о којима сумњам да бисмо тек

тако о њима „мозгали“, да нам их није као старом лопатом подмукло

сервирала нека тајанствена свера наше непредвидиве подсвести.

На пример, кад почне да се тиска у ионако тесним мислима тешко

докучива сликовита величина, попут зграда што на обали велике реке

стоје, и притискају нам тело, а на њиховим донекле тек досегнутим

врховима угнездио се грех властољубља и не мари за проширено

одређење које перфидно намеће многе сновите примисли огромне

застрашујуће „скривене“ змије. Кажем, преплитање сна и јаве – корак

о сну, корак о јави... – и тако, шетња добија своје све веће бреме

„ничим изазвано“... Змија је права опомена, или једна у низу, да се

живи по „законима чуда“, уз „духовно-морални императив надрастања

света“ (ух, како су ово „тешке“ приповедачке или огледне фразе!).

Још кад нам се та „чуда“ проблематично нађу на путу, или током хода,

док бирамо најбољу стазу – смирености у сусрет.

Откуд баш змија вреба моје кораке и узнемирава их. Макар да се и из

ноћашњег сна појавила. Једино никад не бих желео да испред себе

угледам змију, никакву, ни безопасну, нити змијурину... Баш не! А, ни

другима је никад не бих пожелео. Имамо свест о томе да у библијској

симболици ђаво узима на себе обличје змије; змија је оличење разних

греховности, лукавости и свакога зла... Змија је скривена, као што је и

властољубље „брижљиво“ (перфидно!) прикривено. Змија је дубоко

змијски запретена, често другима невидљива... Властољубље је опасна

страст, узрочник гордоумља као врхунца зла и греха...; ослањајући се на

актуелни језички израз, сугерише свагдашњу живост подмукле страсти

чије оличење она представља. Ах, да, добро знамо и да су страсти и

врлине готово увек непосредно сучељене. У овом случају, требало би да

стремимо ка највећим врлинама: смирењу, трпљењу, добронамерности,

љубави, целомудрености..., што даље од прикривених знатижељних и

недобронамерних погледа; и очевидног злопамтила... Поменуо бих и

молитву, ону која узноси ваше срце, а ви најбоље знате – где!?