ПОЗИЦИЈА И ОПОЗИЦИА

„Христос воскресе!“... Недеља... На обронцима Фрушке горе,

седим изложен прохладном пролећном поветарцу, загледан у

облачно небо – нит' су облаци нит' је небо – ипак, довољно сам

заклоњен да ситне росне кишне капи не могу допрети до моје

старе фотеље, изнете у дубок увучен заклон испод крова. Уместо

зидова само су озидани стубови од цигли, који подупиру кров

изнад заклона. Неко такав простор назива још и „гонак“ или

„веранда“; како год, мени тамо прија, и кад је топло и кад је

прохладно и кад киши... Припремим шта ћу лагано да грицкам

и пијуцкам, па није потребно да сваки час устајем. Завалим се,

и удубим у мисли, промишљајући шта год ми падне. Левом

руком мазим викендашког љубимца Гара, црног умиљатог пса.

Ја сам му дао то име – Гаро, а сви су одмах прихватили... Сви га

хране, како ко дође викендом на „свој плац“... Дуго сам тако

седео напољу, јер није могло ништа одређено да се ради на

плацу око викендице. Трава и земља су били прилично влажни.

А, и Ускрс је! Час мало киша, час поветарац, час сиви облаци као

„безброј нијанси у сивом“, од оловне до плавичасте. Повремено

би ме тихо запљуснуо мирис укусне „ускршње супе“ која је тек

наговештавала скори ручак. Мисли су ми биле необично кратке,

као снови у јави. Ускомешане. Баш као и пролећно време.

Не умем себи да објасним неке промисли, ни како ни зашто, али

решио сам да им се уопште не супротстављам. Нека слободно теку,

као и оближњи Дунав. Ако бих само написао: „будале нису мале“,

то вам највероватније не би ништа посебно значило. Али ако бих

вам поближе „појаснио“ да сматрам чланове партија и странака,

залудним људима, руљом, јер, можеш у њих да уђеш али не можеш

лако да изађеш – систем „доберман“ (тај пас стоји на излазу, и не

можеш да прођеш); негде сам чуо или прочитао да је то „Крулијев

термин“. Онда, однекуд изрони из мисли појам „туђице“ и олако

посезање за туђицама... Нађу се често људи на „језичкој клизавици“,

врте се и увијају, неспремни да залегну иза онога што саопштавају...

а онда се заклањају иза интерпункције, посебно иза наводница (или:

под наводницима) ... јер, непромишљен „извештач“, извесно је,

побоји се могућности да ствар може бити схваћена дословно... Као

да се од нечега ограђује, а потреба ограђивања од пуног значења

поменуте речи (туђица!) открива тескобу и страх чланкописца или

извештача, несналажење у одређеној материји и кукавички

приступ језику. Баш кукавички...!

Покушавам да, уз помоћ моје „блог лупе“, издвојим појмове који

ових дана и недеља најчешће промичу у медијима, и уопште...

Прво ми падну појмови: „позиционари“ и „опозиционари“... И,

почнем одмах да се преслишавам: Међу „проналаске“ нашег новијег

новоговора спада и увођење паралеле позиција – опозиција, где

први појам означава власт, а други оне који чекају тренутак да је

освоје. У латинском је именица oppositio сачињена од предлога ob

(спрам, против) и именице positio (смештање, место, позиција,

ситуација). Неко се досетио да оно oppositio рашчини на саставне

делове, и, нехотице, разголитио суштину односа између смештених

у фотеље и аспираната на смештај. Смисао владања је, према том

осећању, држање позиције (положаја), а циљ опозиције да преузме

положај, другим или истим програмом, или без икаквог програма,

но, није ни важно... Ионако, све остало су само „изнуђена“ или

самооправдања или само пусти изговори.

На непрекидној траци појмова, појављује се и „епидемија“, али

сада у посебном контексту(!): Епидемија је несумњиво израз опште

духовне лености, интелектуалног запуштања, површности, одсуства

бољег слуха, будаластог схватања „природности“, неодговорности

како у нечијем мишљењу, тако и у деловању... И, колико би се још

вртело и вртело на том „рингишпилу појмова“, да није уследио позив

на управо припремљен ручак – ускршњи... Ммммм...!

А, моје неповезане мисли, к'о и многе наше мисли, само су пролетеле;

одлетеле. Одоше оне као трен..по..трен посебног недељног дана.