НИШ КОГ' (НЕ)ПАМТИШ

Ниш: 1. априла...
Некад су овде седели легендарни мераклија Калча и
чувени Стеван Сремац, и свакодневно збијали шале.
А, данас смо им се "придружили", на кратко
- мој другар Јован и ја...
На једном месту - прошлост и садашњост! 

И пре скоро четири деценије, баш као и ових дана, пут животни

довео ме је у Ниш. Тачније, скоро као у оној култној песми: „Све

од Ниша, па до Бање...!“. Само, тада, пре четрдесетак година,

дошао сам у град Ниш, као млад официр ЈНА, потпоручник, у своје

прво место службовања; и остао три године. Три незаборавне и

професионалне и младалачке године. Ишао сам и до Нишке Бање,

онолико колико ми је слободно време дозвољавало, и памтим те

дане. Наравно! Ниш се од тада доста променио: једва сам га

сада „препознао“: Нишавски кеј, улице, нове зграде, центар...

А, данас, илити ових дана, прво сам дошао право у Нишку Бању,

на опоравак, или како кажу: рехабилитацију, али сада као војни

ветеран, пензионисан пуковник, на своје прво бањско лечење,

након доживљеног инфаркта и интервенције уградње стента...

Три, такође незаборавне, али, само недеље – двадесет и један дан,

и према првим утисцима: веома успешно! Скокнуо сам неколико

пута до града Ниша, подсећао се некадашњих „стаза“, осећао се

поново „младалачки“, покушавао да се сетим назива улица..., али,

на крају, задовољио сам се и покушајима да упамтим како се оне

данас називају. Захваљујући мом старом другару Јовану Пејчићу,

који ми је био вешт „водич“ у граду за који сам пре четири деценије

мислио да ћу доживотно памтити сваку тамошњу стопу, сваки кутак,

сваки детаљ... Вишечасовно подсећање и „тестирање“ протицало је

уз шаљиве коментаре и пошалице, најчешће у стилу: „Па, не могу да

верујем...?!“.

Али, заиста, једно од најнеобичнијих искустава било је: препознати

град у којем си некад давно живео! А, стварно сам га био понео у

срцу, одлазећи тада у „прекоманду“, за Београд, и професионално

и животно – ход ка „вишем и даљем“. Ових дана, као што рекох,

донео сам у Нишку Бању „своје нападнуто срце“, да га зацелим.

Путем који ме је опет водио у Ниш, град моје младости. Нисам тада

„оставио срце“ у Нишу. Сада, из прикрајка, из Нишке Бање, осматрао

сам готово „непознат град“... Загрлио бих га као и некад, и кад сам

дошавши 1976. на паркинг испред Хотела Амбасадор помислио:

„Добар дан, срећо!“ (писао сам блог причу о томе!). А, данас,

загрлио сам само једну једину особу из оног времена, пријатеља за

сва времена – мојег другара Јована – који ми је заједно с његовом

породицом приредио незаборавну и топлу добродошлицу, и

домаћински успешно повезао све покидане нити сећања и успомена.

Да ли је то тако у животу(?), да ли кад после толико времена поново

дођеш у некадашњу средину, једноставно, осећаш се као странац(?),

никог више не познајеш(!), нико тебе не познаје...?! Онда ти је

једино преостало да ипак закључиш, да „постојиш“ у том граду све

дотле док имаш бар једног правог пријатеља и правог другара. Док

уз сваку помисао на то вишедеценијско пријатељство и дружење

осећаш, у дубини душе, увек присутну жељу да твоје срце куца још

дуго, за будуће време, за све будуће у нама, и око нас... И, хоће!

Те жеље су обостране!

Кад, управо сада, док шетам мојим „стазама Земуна“, покушавајући

да их у мислима претварам у „стазе здравља“ које су ме подизале и

опорављале у току боравка у Нишкој Бањи, покушавам да замишљам

„Ниш који памтим, или не памтим“ – и ондашњи и оводанашњи

– успевам, јер заједнички именитељ јесте, заједничко памћење Јовино

и моје, и успомене на официрске дане и свеколико дружење. А, рече

ми Јован на растанку: „Помишљам, ових дана, док шетамо и подсећамо

се многочега, ипак, кад све саберем, толико мало смо провели времена

заједно, а имамо толико заједничких успомена – садржајних, лепих,

искрених, незаборавних, вредних... – и животних и професионалних,

као ретко ко...?!“. Уместо закључка, само још један искрен и чврст

другарски загрљај. Речи нису ни биле потребне. Пријатељство заувек! 

Да..да..., некад беше песма: „Све од Ниша, па до Бање...“, а сада би

пристајало и: све од Бање, па до Ниша... Нема везе!

Све у свему, ипак: Ниш који – памтиш!

Двојица другара (пуковници у пензији):
Јован Пејчић и Драган Петрушић
- заједнички снимак, у Нишу, до следећег сусрета...