ТРИ БЛОГ ГОДИНЕ

Уклопило се да након две претходне „теже“ теме треба блоговати нешто лакше. И време је „тешко“ за читање, па је прикладније појавити се на блогу „најлакшим“ могућим текстом. А, шта би могло бити „лакше“ него поменути трогодишњицу овог блога, и мало се осврнути на наше блог дружење – читалачко и писалачко.

Пред нама су два спојена најдужа месеца – јул и август, па има довољно времена да испуним норму од по пет блог текстова месечно. И, објављивањем пет..по..пет..по пет... блог прилога месечно, за протекле три године накупило се 225 наслова. Током прве и друге године мојег блогопокушавања нисам се штедео, шибао сам текстове „немилице“ и по два-три недељно. Али, онда сам схватио да је то претерано и да је тешко и за читање, а камо..ли за писање. Одредио сам тада да неко време не прелазим бројку од пет блогова месечно; сада сматрам да је то била сасвим исправна одлука. Таман!

Некад текст, некад текстић, некад поезија, некад фото-запис, понекад и овако – обележавање годишњице од покретања блога и првог блог текста, као ових првих јулских дана. Све зависно од моје „блог лупе“ – ОсвемуПодЛупом – тако да ту нема шале: шта лупа изоштри то одмах иде у блог. Тако ће остати и надаље. Некад ме одведе у прошлост, некад „разгледамо“ садашњост, али не устежемо се ни од будућности.

Има још довољно тема које, за сада, одлажем; темпирам их за неко боље читалачко време. Треба „трајати“ у свему ономе што волиш да радиш. Морам вам бар мало открити, бар једну занимљиву тему која би требало да тече у наставцима, а то је, на пример: „Писма из Намибије“ (...), а односи се на период од пре две и по деценије када је та прелепа афричка земља на југозападу континента стицала независност, уз надзор припадника Мировне мисије ОУН (УНТАГ). Веома занимљиво сведочење о времену које спада у сверу незаборавног. Ето, то би била само једна од тема која би нас значајно приближила и учинила наш писачко-читалачки однос знатно чвршћим.

Балкон одолева времену...
*Фото: Неос Мармарас, лето 2016.

Почињући своје блоговање, јула 2013. године, настојао сам да блогови буду што краћи, јер бринуо сам да читаоци неће имати стрпљења за читање дужих садржаја. Могло би се рећи: био сам поприлично „стиснут“. Поменем ја тај мој проблем једном промоћурном младом читаоцу, који је искрено подржавао мој блогерски рад и подстицао ме да пишем што слободније и отвореније, рекавши ми кратко: „Па, то је твој блог, можеш да пишеш како и колико желиш...!“. Еј, човече, колико значе такве „бистре“ реченице и опаске.

Истог тренутка у мени се нешто окренуло и „коракнуо“ сам кораком од „три миље“. Јесте да понекад и мало претерам дужином блог текстова, чак и наставцима, али моји верни читаоци знају да примете на који начин им „сугеришем“ да ако немају времена да све прочитају, а оно како да одмах уоче суштину. Најчешће понеку важну реч „болдујем“ и они одмах знају где да обрате пажњу. А, касније, кад буду имали довољно времена они ће се поново вратити на тај садржај и читати га на..те..нане. То су само неке ситнице, а има их још сијасет.

Радо се сећам многих тренутака из мог свакодневног блогерског деловања. Кажем свакодневног, јер блог је код мене слично као „кућни љубимац“ о којем само ја у потпуности бринем. Значи ми и што моји укућани сваки дан умеју да „помазе“ нове „блогиће“ или идеје за „блогиће“. Често и они пожеле да их прочитају пре објављивања, а дешава се и да су њихове примедбе и корисна запажања добродошли.

Идемо даље! Моја маленкост, мало преплануо
на егејском сунцу ~ јун 2016.

Добар тренутак јесте и да поменем редовне читаоце из Украјине, који ме својом редовношћу у читању одабраних блог текстова током ове године чине испуњенијим и почаствованим. Не познајем их, али драго ми је кад у статистици блога приметим њихово свакодневно присуство на страницама мог блога – ОсвемуПодЛупом – и, нека ми остали не замере, њима упућујем велике поздраве. Хвала им!

Издвајам и госпођу Милену која најчешће коментарише моје текстове, приче, песме... Радо читам њене приче на њеном блогу, и често их коментаришем, али, признајем, не успевам да будем ревностан као она, јер често препуштам да ме обузима сопствена свакодневица, па се онда изненада вратим у „блиску прошлост“ прелистам, прочитам, коментаришем...

Кога бих могао још да издвојим, а да не заличим на „емисију жеља“...? Могли би то да буду и Србимир, Тино, Мириана, Ненад, Јагода, Добрица, Софија, Весна, Никола, Снежана..., који скоро све моје редовно прочитају, па понекад бринем да не утичем превише на њихов „ментални склоп“. Зато и „шарам“ када је о избору тема реч, макар морао да се супротстављам и својој „блог лупи“. Али, нису то „слане муке“, већ пријатне.

И, тако, могло би се још дуго ћаскати о заједнички проведеном времену на блогу. Има још доста простора да трајемо, јер говорити и писати „о свему под лупом“ јесте неисцрпно. Понављам, и даље „истражујем“ шта би највише требало да се нађе „под лупом“, па је неприметно гуркам у том правцу, да би нам читање било занимљивије, корисније, привлачније... Ја вама захваљујем на читању, задовољан сам... А, блог је неизмерно – ваш!