(Измишљен интервју – с једним „псом-џукелашом“
– посебан неки пас...)
 |
| Бели од Врбање: "Најео сам се, почешао, можемо да почнемо!" |
* Добар дан, да ли си ти тај чувени пас-„џукелаш“ – БЕЛИ од Врбање? Сви ми кажу да си „мудар“ и омиљен пас, да с људима умеш да разговараш „на поглед“.
- Добар дан...
Џукелаш сам, него шта. Тим се дичим... Ав..ав... Већ
годинама се „дружим“ и с људима и с
псима у мом крају, и никад није било ни најмањег проблема... Тако, био сам и ја
млад пас па су ме старији пси другари прихватили, водили ноћу да пронађем
храну, учили ме како да ескивирам лоше и псе и људе, како да препознам у чије
двориште могу да уђем и склоним се од опасности или невремена... А сада као
петогодишњак имам и ја млађе псе другаре и преносим им сва моја корисна сазнања
и искуства. Уводим их у „псећи живот“. Ваља се.
- Научио сам да се чувам, није баш паметно да пас буде прегласан.
Поготово данас није згодно узвикивати оно: АВ..АВ..АВ... Ни дању нити ноћу.
Одмах те погрешно схвате и непотребно сам себи ствараш проблеме. Не бавим се
политиком, али... Постоје неки што их називају „напредњаци“, и ако „џукелашки“ лајеш
АВ..АВ пред њиховом кућом, „гађају“ те коском. Ако лајеш АВ..АВ тихо мисле да
им се нешто ругаш, па те гађају и каменом. А, ако прегласно поданички лајеш
АВ..АВ добијеш и парче меса и слично... Сад, проблем је пред чијом капијом
залајеш. И, наравно, да ли им се твоје лајање допада.
 |
| Бели: "Довољно је да чујем како нечији пас лаје...!" |
* Имају ли и они своје псе-љубимце у дворишту, кући, стану...? Да ли
њихови пси лају? Како они то...?
- Имају, имају... Све неки малтезери, расни, ошишани, фурминирани... Неће
да се друже с нама џукелашима, кантопревртачима, крпељашима... Уствари, они би да
се мало поњушкају и поиграју, онако керећи, али уче их „од малих ногу“, фуј, да
нам не прилазе. А, и, брате, боље је тако, јер, „разнесу“ те тим својим
мирисима и шампонима, горе од смрада контејнера за смеће. Кашљеш после цео дан,
док не искашљеш те њихове мирисе. Не мораш ни да их видиш, одмах их по лајању
или кевтању препознаш. На пример, одмах ти је јасно да ли су му газде опозиција
или позиција.
* Како то мислиш?
- Ееее, мој брале! Увукла се проклета политика и међу псе. Годинама већ
опонашају своје газде, гледају те..ве програме; ми их напољу одмах осетимо кад „гледају“
неку информативну емисију, и док им газде ћуте у уво претворени, чујемо их како
повремено само радосно „викну“ АВ..АВ..АВ... и следује их наградна порција. И
највећи џукелаш то већ зна. Поготово кад емисија дуже траје или ако се понавља
више пута дневно. А, највише се преваре кад уобичајена „драмска пауза“ говорника
потраје, па се забринути љубимци залете, нестрпљиви да њихов „страначки љубимац“
настави да говори. Ееее, која је то онда њихова радост, кад му поново након
неколико секунди чују глас.
* Није, ваљда, да си ти чист џукелаш, да немаш ни мало „расне крви“ у
себи...?
 |
| Бели: "Извини само да грицнем ову коскицу, запала ми за око..." |
- Васпитање сам стицао углавном на улици... Имам и ја где да одем, мислим
на људе који би да ме помилују и дају неки леп залогај из њихове руке којом би
да ме и помилују. Али, код мене се зна: ко је пас а ко је човек; веома сам
неповерљив према људима. Само им опрезно оњушим или њушком дотакнем прсте
испружене руке. Ааа, педигре, ако сам добро изговорио ту реч: па, чуо сам да ми
је мајка пореклом из Париза, звала се Куца, кажу, била је много паметна, скоро
да је људе све разумела... Стварно, није плагијат, часна ми моја псећа реч.
Могу рећи и да је се сећам, али пре три године је нестала. Једног дана је
једноставно нестала без трага. Шта ћеш, псећи је то живот. Људи још причају да
им је много жао те „куце“. Можда и због ње ја уживам толику наклоност и заштиту.
* Верујем, што да не! Као што и сам кажеш: псећи је то живот. И, ја
често за неке људе умем олако да кажем да су „џукеле“, мада знам да би то могло
да увреди многе псе. Зар не?!
- Маа, што да нас то вређа? Има много више лоших ствари које нам сметају
и које су забрињавајуће... Џукелашење је данас постало као „добар дан“. Мене би,
на пример, могло да изненади када би се неки магарац понашао као џукела, али...
* Да ли верујеш у „бољи“ псећи живот...?
 |
| Бели: "Шта ме збуњује? Па, кад негде прочитам АВ..АВ..АВ...?! |
- Ха..ха... Да може код нас у Србији да буде живот бољи, данас, како да
верујем? Нека, нека, нека нама овог џукелашког живота, само да потраје... Чим
људи дрхте када треба да запишу чак и наше лајање, да ли ће малим (ав..ав...)
или великим словима (АВ..АВ...), и нама псима је сасвим јасно каква је „клима“
у друштву.
* Па, каква је та „клима“, опиши је још мало, из вашег псећег угла!
- Ех, јадан ти је пас ако мора да увежбава посебно (мислим: политичко!) лајање,
оно што му је већ сама природа подарила. Ето, ту бар на кратко престају разлике
између нас џукелаша и оних „удомљених“, или такозваних џет-сетера. Ми џукелаши
ослушкујемо како они унутра лају, па их напољу имитирамо, највише наше користи
ради, ради „коре хлеба“. Талентовани смо ми. А, они, ипак, на крају чим нешто пролају,
чим зину, лају џукелашки, не вреде им ни часови лајање, јер и тако стечени сертификати
за лајање су им плагијати, добијени су преко везе. Или, „преко ноћи“...
* Ау, па, има ли нешто непсећије или нехуманије од тога...?
- Још питаш. Однедавно понекад завирим у екран компјутера код једног
доброг човека који због мене увек држи отворена кућна врата. Он је, како ми је
покушавао да објасни, на некаквим „друштвеним мрежама“. Показивао ми је Твитер,
Инстаграм, Фејсбук, Гугл плус... Осим занимљивих фотографија, успео сам једино да
уочим како на многим местима пише великим словима, и ћирилицом и латиницом: АВ..АV..АВ... Нисам га баш најбоље разумео, али кад је више
пута поновио да се то чита као: ав..ав..ав.., повезао сам са псећим језиком –
лајањем...
 |
| Бели: "И непсећи, и нехумано...!" |
* И...?!
- И непсећијег и нехуманијег, по мом мишљењу – нема! За псе је проблем
што не разумеју довољно када и како да лају (АВ..АВ..АВ...!) или да кевћу
(кев..кев...гррр...!). А код неких људи, прво што приметим, када који..год пас
снажно залаје („АВ..АВ..АВ...!“): падне им доња вилица, разрогаче очи, оближу
језиком своје усне, уплету прсте или са осам прстију одвојених дланова направе
оштар угао, а палчеве, већ, како..ко преклопи...
* На крају, да ли има још нешто што те као необичног пса нисам питао, а
могао би да овако занимљиво испричаш...?!
Нема коментара:
Постави коментар