МОЈЕ О САМОЋИ

ПРЕ*ВРЕМЕ

Помислим на многе особе ми блиске,

и људске судбине животом исписане,

чујем у њима и тужне и снажне вриске,

– посвећујем им ове стихове испеване.

*  *  *

ШАПАТ ВРЕМЕНА

Време кад учини своје,

кад останеш сам скоро,

кад вас више није двоје,

дани сви пролазе споро.

Нису само ноћи бесане,

утваре незнане промичу,

никако зора да ти осване,

казаљке се споро помичу.

Кад другујеш с временом,

мисли тада теку успорено,

не зовеш ствари именом,

око је у даљину уперено.

Хтео би путем будућности,

ноге би стазама краћеним,

коче их терети прошлости,

куд са душама напаћеним.

Време кад дође по своје,

све ти је мање познатих,

однесе оно што је твоје,

осим грехова признатих.

Више те обавија неверица,

леђа товарена бременом,

уоколо густа измаглица,

ватру палиш кременом.

Време кад постане ти друг,

мислиш и на небеске њиве,

тражиш негде посебан плуг,

да их преореш у боје сиве.

Затвараш већ животни круг,

уоквирен лепим сећањима,

желиш да свима вратиш дуг,

сам си са својим успоменама.

Време кад тихо ти шапне,

ослушкујеш тајновит глас,

и кад нема ко да ти махне,

час јесте да потражиш спас.

Ослонац на штап старачки,

уз тебе још само пас веран,

сви савети као петпарачки,

а поглед ти – благ и смеран.

(Д. П.  ~  23-25. јануар 2016, Земун...   ~ Два часа после

зимске поноћи, уз размишљање о нечијој усамљености.)

*  *  *

*(ФОТО: Другар Никола Остојић, са штапом; причао

ми је о својој усамљености... Довољно за ову песму.)

ПОСЛЕ*ВРЕМЕ

Кад почну да издају ноге,

рука се сама маши штапа,

нису ти мисли тад строге,

осећаш: ближњи те потапа!